Просветни гласник

765

I

„Ко не увиђа да је настава школска у последње време учинила донста огроман наиредак ? За то се особнто има захвалитн очиглдноје настави, која се свуда у свету врло брижљнво негује н развија, јер она, уз нриномоћ ва.1 аних научних средстава, олакшава те данас младеж која се учи брже нојпла, тачннје схвата и лакше улазн у сам нредмет који се иредаје и на тај начпн досгиже се уснех који свакога чисто изненађује. Иа ипак се човечија тежња не зауставља да у том иогледу не дође до чега и бољега и још савршенијега, него се шта више нримећује да човечијн дух ненрестано ради и изналази нове и новије нзворе знањнма и наукама. Услед тих факата само нам се намеће иитање, да ли ие би било могуће, да се очнгледна настава, то најзгодније средство за разумевање, знање н образовање, уиути неким правцем који би свакоме, ма у ком ноложају н ма у каким нриликама био, дао могућности: да сам, својим очима, дође до нознавања људн и земаља на свету. До сада су ученнци више онако случајно долазилн до тога знан а, а о снстематичном неком раду у том погледу нема нн сномена. Слободно се може рећн, да врло незнатан део учоника има прилике да сам, својим очнма, унозна људе н земље у својој блнзини или на страни, па и то бива само онда кад младић изиђе нз школе те улучп прнлику да се одмакне од евог завнчаја и упозна с оним што је око њега пли мало даље од њега. Великом делу омладине која се учи, е врло малим изузетком, остаје то знање украћено. Колпко има људи, који знају за друге земље п за друге људе^који су изван нлшог завичаја?! Колико ли их нема, који нн свој з.^вичај ни своју отаџбину не познају као што треба, а колнко ли пх нема којн ни крочили нису изван своје посгојбине?! Тима свима људима не остаје ништа друго него да из књиге плн нз уста учигељевих, помоћу слике и речи, сазнају за туђе земље и народе и све оио што је с те стране вредно да се сазна и научи. Па зар се онда треба чудити, што сви ти људи имају ненотнуних, иа не само непотпуних но и иогрешннх представа о свему томе ? Јер, нека учитељ у школи ма како живо и тачно, ма како очигледно, оиисује развоврсне природне појаве, људе, земље, иокрајпне и вароши и толике установе које је човечијп дух пронашао, све то, ако не може да се видп својим соиственим очима. не вреди ни издалска онолико колико би вредило кад бп се то све у истини, на самом делу, видело и сазнало. Или, зар може онај који се родио у равнпци пли у земљи мало брдовитој и којп ту цео свој век ироводи, да задобије јасна појма о оиим исполинскнм нланинама што своје главе до небеса дпжу н о оним величансгвеним глечерима што су нокривенн вечитпм снегом и

ледом ? Зар може човек који никад мора видео није, да сгворн себи разговетну иредставуо величанствености и непрегледностн океанској, о оном безброју лађа и талија што по њему плове пли у којем нристаништу гмижу? IIа кад се стане говорити о рудницима и оном огромном нодземноме раду који човечпја рука и иамет тамо врши, шта може ту да вајди ироста реч учитељева или слика у његовој руци ? Какав ли је оно утисак кад човек својим рођеним очима сагледа оне узвишене и огромне нриродне иојаве, оне дпвоте н она чудеса, где гледајућп у њих, мора и нехотнце да номиели на се како је он, и као најмоћ нијн створ на земљи, ииак тако сићушан н слабачак спрам свега гога; како ли онда н најноносптија глава п најокорелпјн безбожнпк мора да ногне свој горди врат, на савладан толиком силом, да уздрктаним уснама прошапута: има Бога! Како силно нотреса свакога кад угледа она величансгвена дела човечијих руку која су нарочнто за саобраћај на суву н на води одређена ; кад види како су дивно савладане оне грдне препреке за које се некада мишљаше да се никад савладати неће ; кад внди та дела која се донста с правом могу назвати чудесима светским, јер су то грађевине којима су увроћене најбешње силе нриродне, које сада слушају човека и иду само оним путем који им је он показао! Колико лн поштовања и днвљења морају да изазову оне горостасне зграде што стоје сада на највишем ступњу пндустријскога развитка, где најсмишљеније конструисане мапшнерије, овде ннштећи, брекћућн и јечећи, тамо без икаква шума. као да их тера нека невидљива сила, извршују па очиглед свакоме такве радове о којима се нређе нп слутнло ннје и где се израђују ствари каке се савршеније већ замислити не могу! А зар ее ложе и којим речима нредставити, како је ономе ко.ји, живећи у малом местанцету, слободно и без бриге сме да ходи по његовим мирним п скоро пустим улицама, како је, велим, томе кад први пут дође у коју престоницу или праву светску варош, па кад угледа оно море кућа што све као цркве и звонаре велике изгледају, кад сагледа оне величанствене храмове и оне грандиозне палате, оне огромне паркове, оне грдне споменике оне лавиринте од улица с оном њином виком и галамом која те чисто хоће да заглуши, кад својим очима види како се хиљадама њнх журе и гурају кроза свет који се таласа овамо онамо, како се на сваком кораку сусреће с хиљадама људи из свију крајева света, — та зар је чудо што се онда још невешти странац, занесен н носрћућп од толиког живота који се шири у толикој снли која хоће памет да ти помери, што се странац чисто запрепасти, иа занеми од чуда и не уме ни ногом више да крочи?