Просветни гласник

766

Доиста. нема разговора, овде вредн само оно што је човек видео својим соиственнм очима, јер само га то може научити како јест у ствари, у истини. А с друге стране, зар у срцу човековом нема оне неииказане тежње, оне велике силе која га чисто вуче у туђ и далек свет, да види и иозна друге људе, друге народе и земље ? Та ми видимо скоро сваки час, чим гране пролеће и заодене дпвним зеленилом природу која се буди из зимн>ега сна и чим шева стане да цвркуће по ваздуху своју веселу иесмицу, како и људи гомилама остављају своје огњиште па се разилазе на све стране света, а нарочито у оне веселе крајеве које је мајка ггрирода у свом лепом расположењу обасула најдичнијим дражима с висовима сунцем обасјаним, с долпнама пуннх хлада с ливадама пуним цвећа, с иољима која се таласају, са шумама пуним разаога мириса и где тишина царствује, те да се око нагледа еваке лепоте божје, срце опоји милинама, а груди надишу свежега зрака. Али не тера на то човека само тежња за ужнвањем цриродних лепота, већ га на то и гони и жеђ за науком. она жудња што вечпто подстиче његов дух да све даље н даље цродире иутем познавања и знања, да корача стазом на којој се, као сјајне последице ове неуморне жудње, виде белеге што тако силно иотиомогоше културни напредак човечанства, изазпвљујући на све стране на земаљском шару прегрдне преврате и цромене. То је онај исти нагон (што никако за застој не зна) што је на снћушном лонцу поред ватрице сиазио најогромнцју силу данашњега времена и што је њоме открио саобраћа.јно средсгво којим се као муња прелеће с једног краја света на другп; то је опај псти нагон, тпто је слабо око човеково умео да наоружа тако вешто, те оно данас може да продре у бескрајне просторије небеске, може и најудаљенија небеска тела да раствара на њихове саставне делове и да догледа тамо миријаде светова које други никако и не виде, те да најносле, засењено узвишеним величанством васелене и свемогућства створиочева, дође до ове границе где се чиви као да се чује оно громко и оно неумољиво: „Довде је твоје, даље нећеш!", те онај црв што се у прашини зачео мора да окрене натраг ! Ирема овоме што рекосмо, зар не би било још како корисно, кад би се модерном наставноме плану, којим се с толиким успехом даје омладини која се учи толико огромно и разноврсно знање, додао још један задатак, који истина не би морао бити обавезан али на сваки начин системски схваћен и изведен, а то су: аутовања \ о одмору школском, те да се њима, као тако моћним средством, донринесе што више оној великој цељи која се зове „просвега и образовање" ? Ова нутовања не би ништа сметала одмору који је због штудија заведен, а раширила би у даљим круговима тако важно и хако по- ј

требно познавање земаља и људи јер би још из рана олакшала омладини која се учи да то ностпгне онда кад је најпримљивија за сваковрсне утиске, и сваки би се младић из године у годину у толико више радовао, што се зна да у сваком младићском срцу постоји силна жеља за познавањем туђег света и туђих прилика. II На реду је да проучимо како би се ово предузеће могло извести. У том погледу треба нмати на уму двоје: А. трошак који је иотребан за ова путовања, и Б. уређење и управу тих путовања. А. Сва тежина целога предузећа је, као што се види на први поглед . у срећном решењу првопоменутог услова. Оставимо на страну оне ђаке који су таког материјалног стања да свакад могу, кад год хоће, о свом трошку да путују, иа се запитајмо шта ћемо да радимо с оним куд и камо већим бројем ученика који на ову цељ од своје стране не могу бозна каке суме да жртвују. Па кад и ову врсту ученпка оставнмо на страну, остаје нам још знатан број онакихкоји се— као што се зна — са сиротињом све једнако боре и који иду у гаколу подносећи из дана у дан свакојаке муке, које нико не зна до они сами, јер није лако иодмирптн толике физичке потребе своје. Ако смо ради да ова мисао о којој је реч не изгуби клицу своје наде на остварење: ако смо вољни да се цељ која нам је иред очима бар колико толико или и сасвим оствари, онда се онај који нема нигде ништа не сме казнити још и тиме што би се искључио од ових нутовања, нити ми овде хоћемо да говоримо само о онима који имају новаца да иуту.ју куд хоће. Објаснивши се овако у напред, треба да испитамо у чему се састоји трошак о коме је реч, и у том погледу налазимо: 1. Како да се илаћа подвоз ; 2. Еако да се плаћа за склониште на штацијама и како да се илаћа потребна храна за време путовања. 1. Што се подвоза тиче, он износи на сваки начин највећу суму овога трошка. Но кад узмемо на ум, да се највише мора нутовати паробродом нли железницом и кад знамо да иарабродске и железничке управе, под извесним условпма, спуштају цене за подвоз кад путују не само читава друшгва но и поједини путници, онда и наша нада неће бити на празно, ако се у напред поуздамо да ће поменуте управе одобрити да се плаћа онолико колико може ноднети сваки иоле средњега стања, а што се тиче оних који су доиста доказано крајње сиромашнога стања, тима да се великодушно дозволи бесплатан подвоз. Ова се нада наша оснива још