Просветни гласник

записние главног просветног савета

775

пљено. Тако на пр. о свештенорадњама и дрквеној | управи ту нема ничега. Услед разлике у садржини између књига Смирнова и Рудакова опажају се такође знатни недостаци у рукопису г. .Јовичића. — Почем је Историја Смирнова написана за изучавање развитка источне и западне цркве, то су у оном делу рукописа, који је но Смирнову рађен, заступљене обе цркве — источна и зааадна. А како је књига Рудакова намењена изучавању само западне цркве, то у оном делу рукописа, који је рађен по Рудакову, нема ни једне речи о цркви православној ; него се у њему говори искључиво о цркви западној. Овим је начином у рукопису изостала историја цркве православне за пуних 400 година, — што је, разуме се, врло осетно у школској књизи за православне ученике. Такав крупан недостатак онажа се у рукопису и код самог распореда материјала. Цела историја подељена је на три периода. Први период траје до Еостантина великог (318); други — од Еонстант. великог до поделе цркава (1054), и трећи — од поделе цркава до данас. Поред те поделе, еваки период дели се на два дела. Први део првог периода траје од 34. до 101. год., а други део до Константинн великог. Први део другог периода траје од Константина великог до седмог васељ. сабора (787), а други од тога времена до поделе цркава. Први део трећега периода траје од поделе цркава до иада Цариграда, а други део траје од реформације до данас. Време пак од нада Цариграда до реФормације није заступљено у рукопису. Овај недостатак дошао је отуда, што Смирнов узима пад Цариграда између првог и другог дела трећег периода, а Рудаков (односно Куртције) почиње реФормацијом трећи велики одсек своје историје; па је г. .Товичић први део свога трећега периода позајмио од Смирнова, а други од Рудакова, и тим начином са свим изгубио из вида време од пада Цариграда до реФормације. Поред наведених недостатака, који су потекли из разлике између оригиналних дела, у рукопису има и других недостатака, од којих се неки односе и на рукопис и на оригинална дела, а неки само на рукопис. Међу недостатке прве врсте долази на прво место негирање историје српске цркве. Странци, пишући опште историје, износе у својим списима највише догађаје из живога свога народа : о мањим народима они или ништа или врло мало говоре. Ни код Смириова, ни код Рудакова нема помена ни о нашем св. Сави, и ако се код Смирнова помињу скоро сви руски митрополити, а код Рудакова — скоро сви нротестански учитељи. Као што странци спремају за своје школе опште историје са обзиром на историју свога народа; тако у историји онште хришћанске

цркве за српску школу треба да уђе и историја српске цркве, ако не у већим, а оно бар у оним размерама, у којима се номињу исторпје цркве других народа. У рукопису г. Јовичића нема ничега вшпе из историје српске цркве, него нешто врло мало о крштењу Срба у VII. и IX. веку. Ни ту нема помена о св. Сави и другим важним догађајима из живота српске цркве. Кад се узме у обзир некадашње доба, кад је српска црква међу православним словенским народима играла улогу данашње руске цркве, као и кад је стајала упоредо са најстаријим члановима васељенског савеза, онда се не може ничим објаснити изостављање српске цркве у излагању опште хришћанске историје: Ово је ио моме схватању такав недостатак, какав се ни у каквом случају не би смео дозволити ни код једне школске књиге за православне ученике ма ког народа, а поглавито код књиге за српску школу. Исто тако у рукопису није заступљена историја бугарске, влашке и грчке цркве у краљевини. 0 влашкој и грчкој цркви нема ни једне речи како у рукопису, тако и у иоменутим оригиналима ; а о бугарској цркви има нешто врло мало и у рукопису и код Смирнова. Све три поменуте цркве исповедају једну веру са нама Србима и имају своју прошлост, коју православни историк мора познавати. Осим тога за нас је важна историја тих цркава и по томе, што су Бугари, Власи и Грци наши суседи и што смо сви заједно једне историјске судбе. — И овај је недостатак врло осетан у свакој историји опште хришћанске цркве за православне ученике. Недостаци друге врсте тичу се само рукописа, и међу њима су најважнији следећи: У другом делу трећега периода, где се говори само о западној цркви, нема нн помена о „великом расколу", који се почео по смрти Гргура XI, и који је нознат у историји као најцрња пега папства. Премештање папске столице у Авињон, бирање папа у једно исто време на неколико места, управљање неколицине папа у један мах и њихово узајмно проклињање, што је свескупа познато под именом великога раскола, даје пајважнији материјал за карактеристику римске цркве у средњем веку. Од свега тога нема ни једне речи у рукопису г. Јовичића, и ако је то са свим опшнрно описано у историји Смирнова. Исто тако, при описивању развитка црквеног, није никако могуће испустити из вида нрописе, којима су одређиване границе кретању црквенога тела. Сами ти прописи нису ништа друго, него производ црквенога развитка. У рукопису помињу се неки од тих прописа на два места ; али се не помињу нигде они прониси, који су израђени на обласним саборима и који ' важе све једнако до данашњег дана у цркви нашој