Просветни гласник

776

као закон. Ово важи и за иравида оних црквених учитеља, који су нризнати у цркви као раденици на канонском пољу, и који се у рукоиису не помињу, а то су: Атанасије ведики, Василије ведики и др. Ово је у историји Смирнова доста онширно израђено, али у рукопис није ушдо ; те се због тога по.рукопису не може добити потпун појам о црквеним законима. При описивању реФормације, разуме се, није никако могуће не поменути аугсбуршки религијски мир, тридесетогодишаи рат, појав протестатата и постанак енглеске цркве. Од свега тога у рукопису нема ничега, и ако је све то депо изнето у иреводу Рудакова. Ради разумевања најновије историје западне цркве, којој је у рукопису посвећен цео други део трећега периода, држим да је врдо нужно поменути правце енгдеског деизма, Француског натурадизма и немачког рационадизма. И ово је добро изнето код Рудакова, али у рукопис није ушдо. Даље, почем се зна, да су у историји западне цркве, посде подеде црквене, највећу улогу играли калуђерски редови ; онда је, на сваки начин, нужно номенути бар најважније од тих редова у историји хришћанске цркве. У рукопису г. Јовичића, у цедом трећем периоду, не помињу се имена никаквих других редова, осим Језуита. Истина, на 96. табаку стоји насдов „Папство и калуђерство" ; али се испод насдова не говори баш ништа о калуђерству. Г. писац је позајмио од Смирнова (стр. 54. внп. III.) наслов и одсек о папству, а изоставио оно, где се о калуђерству говори. Ово је за нашу школску књигу тим већи недостатак, што су Францшпканци и доминиканци уплели своје радове и у историју нашега народа, нарочито у Босни ; па је потребно нознавати установу и гдавни задатак тих редова. Поменувши на овај начин гдавније недостатке рукописа, сматрам за дужност помевути и један ведики сувишак, који би на другом месту био од важности, а овде је са свим издишан. — На крају „историје хришћанске цркве" стоји : „Додатак иетојгиуи — Руски раскол", који захвата пуни 12 табака и који у овакој онширности не улази ни у руске школске књиге за изучавање историје опште хришћанске цркве. 11очем је руски раскод обдаснога карактера, не знам чиме би се могло објаснити, зашто је у рукопису г. Јовичића цео први део првога периода, — део, који обухвата најважније доба у историји цркве тј. апостолско доба, захватио толико исто простора, колико и руски раскод! Зар је „руски раскод" у историји тодико колико и апостолски рад на уређењу хршнћанске цркве и ширењу хришћанске науке ? Исто тако тешко је објаснити, како је баш „руски раскод" дошао у додатак књиге, која се спрема за српску

школу, а не што друго из историје српске цркве ! У руском расколу нема ничега поучнога ни одвећ важнога, те по томе држим да му не може бити места овде у таквој опширности ни у одсецима, где се говори о руској цркви, а камо ли у засебном одсеку додатку. Поред тога, у рукопису има и неких погрешака у садржини. На 71. таб. другој страни стоји : Калуђерство је прешло на запад са истока. Ово је учинио св. Атанасије ведики за време свога бављења на западу, којом је нридиком упознао западне оце цркве с калуђерским животом. А осим тога многи западни епископи бавиди су се дуго време на истоку и отуда писади своје посданице у Рим, описујући мирни кадуђерски живот, и тиме су изазвали многе људе и жене у Риму. те су отишли у тсалуђерство. У овоме је највећу усдугу учинио Јероним." — Овде су две погрешке. Прва је погрешка, у томе, што се за Јеронима веди да је био епископ, јер он то није био никад; а друга је погрешка, што се начетак и утврђење кадуђерства на западу приписује само личности Атавасија ведиког и писмима западних енископа, који су биди на истоку. .Атанасијева засдуга на овоме иољу своди се на један снис — животопис кадуђера Антонија. Запад је истина први пут из тога животописа дознао за калуђерски живот на исто ку ; ади је то још сувише мало било, да се код западних хришћана пробуди воља за кадуђерским животом. Ни писма западних епископа са истока нису била довољна за то. Занад је био врдо мадо расподожен за усамљенички живот; јер су биди са свим други усдови живота на западу, а други на истоку. Калуђерство се на западу почело утврђивати тек онда, кад су се западни учитељи, упознавши се на истоку са кадуђерском установом, вратиди натраг и дади примера другима својим животом. Тако је радио Мартин, епископ турски, Јован Касијан И др., па је при свем том на први мах врло тешко шнло. На 67. таб. прв. стр. стоји : „Из одлука васионских и месних сабора састављено је црквено законодавство иди канон." — И овде су две погрешке. Прва је погрешка, што се законодавство идентиФикује са каноном; а друга је — што се игноришу правила св. отаца, која су — правила — ушда, у канон заједно са одлукама васеленских и обласних сабора. На 108. таб. стр. четврт. стоји: „Језуитски ред добио је у историји цркве аостидно име, које се придаје свакоме, који својим животом личи на ове вајне слуге Исусове, и кога ми обично крстимо именом „Језуита." — II ово је велика ногрешка. Историја цркве није назвала поменути кадуђерски ред никаквим постидним именом ; а најмање се сме рећи, да је