Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ глдсник

ИЗЛАЗИ ДВА п7т сбаког месецд у свескама од 3 и више табака. Ц ена је: за С рбију 12 дин. , а за Ц рну Г ору, Б угарску, Б осну, Х ерцеговину, А устро- У гарску, Р умупију и Т урску 15 динара на годину XXII СВЕС^А У БЕОГРАДУ, 30. НОВЕМБРА 1882. ГОДИНА III

иретплата се шаље управи државне штампарије, а ргкописи уредништву.

ЂУРО ДАНИЧИЋ рођен 4. Апри^а 1825. год. умр'о 4. НовемОра 1882. год.

Пре неколико дана народ је српски задесила голежа жадосг; њега је ностигао велики и ненакнадљиви губитак. Ноћу између 4. и 5. Новембра преминуо је изненада у Загребу велики сриски тижевник Ђуро ДанитаК Глас о његовој смрти изненадио је и поразио сваког Србина еоји је икад што чуо и читао о Ђури Даничићу. А шта да рекнемо за онај повелики део нашег света који је знао за велика дела великог покојника, и који је знао на каквом је огромном послу издахнуо Ђуро Даничић ? Они су сви били скрушени, саломљени, под утиском такве неонисано тужне вести !

Ђуро Даничић рођен је у Новом Саду 4. Априла 1825. Отац му је био свештеник и звао се Јован, а матери му је било име Ана. Даничић је рано остао без оца, а његова мати као вредна и ппметна Орпкиња, а добра мати, однеговала је Ђуру, а поред њега још четири његова бра-та. Као што је његова мати умела бити права Српкиња и права мати, тако је и Хуро умео бити прави син. Своју матер чувао је и неговао правом синовљом љубављу до последњег њеног часа. Ђуро се најпре школовао у Новоме Саду и ту је свршио гимназијске науке. Силна во-

љан за науком одвела га је на даље школовање. У Ножуну је учио философију , а одатле је отшпао у Пешту да учи правне науке. Ради даљег учења отишао је у Беч год. 1845. Беч је био за Ђуру место од пресудног значаја. Тамо је нашао два научника : Вука Сте®. Еараџића и Фрању Миклошића, који су га примили у своје друштво. Ова два велика духа одмах су у Ђури увидели генија, па су га приволели да изучава Филологију. И као што он сам вели, Вук му је „открио благо српског језика", а Миклошић му је „дао видјело да може то благо видјети к разумети." Загрејан љубављу и обавештењима своја два нријатеља — Вука и Миклошића он се већ у јееен 1846. год ману даљег изучавања права и одаде свом вољом изучавању Филологије. Даровит, вредан и у раду неуморан, Ђуро је у својој науци, којој се био одао, брзо достигао сјајних успеха. Некако баш у то време водила се велика полемика између Вука и његових противника о српском правопису. На челу Вукових противника стајао је Милош Светић. Да прекрати ту борбу, која је трајала више година, јави