Просветни гласник

818

Тз У Р 0 Д А Н П Ч И Ђ

се Ђуро Даничић, младић од својих 22 године, са својош знатном расправом : „Рат за српски језик и правопис" (Будим 1847). Том расправом Ђуро је одржао славну битку над противницима новог српског правописа. После ове расправе Даничић се јавља у више прилика као изврстан иобјективан критичар. Полемична његова дел.а која су за се штамнана ова су : „В. Лазићу I" ; и „В- Лазићу II и још којешта" ; „Нови Буквар владике Платона" ; „Вуков пријевод Новога Завјета" ; „0 Светићеву Огледалу," и „Милош Оветић иоета" (Београд 1865). Но ова полемична дела, и ако су од велике важности за време и за потребу ради које су нисана, ипак су један шалени део од нревеликог и многобројног рада Даничићевог. Од његових научних радова нрво му је дело : „Мала српека грашатика" (Веч 1850). Расправош „0 српскиш акцентима," која је штампана у „Гласницима" и „Раду," он је спремио грађу за I део граматике, науку о гласоввма Али прво дело не само у нас, него и у свима словенским језицима, то је II „део граматике или „Копјеш" (Вагреб 1877) и „Основе" (Београд 1876). Овим делом Даничић се попео на висину, на којој стоје најбоље лингвисте међу Оловенима. За III део граматике изашли су још 1863 г. „Облици српског језика", који су од тог доба више пута приштампавани ћирилицом и латиницом Његова пак „Историја облика", која је изашла у Београду 1874 год., казује нам живот нашег језика од почетка историјских споменика до данас. За IV део српске граматике изашао је (још 1858. у Београду) првп део „Орнске еинтаксе", коју је Даничић тако свестрано и тако научно обрадио, да је био обасут похвалама од најбољег

словенског лингвисте Миклошића, немачког оилолога Шлајхера, а и од других зналаца словенских језика. — Тако је Даничић свим радовима спремио готово целу зграду орпеке граматике, нешто у целини а нешто у грађи. Довде побројани радови Даничићеви утицали су непосредно на научни развитак језика. Но осем овога он је покупио, уредио и на свет издао многе

споменике српских старина, које је немогуће на овом маленом просгору побрајати. Међу тим да би се стари историјски епоменици иогли боље разумети, он је издао у 3 књиге: „Рјечник мз књижевних старина српских" (Београд 1863. и 64). Ово дело , такође веома много хваљено са свију крајева словенског света , заслужило је у толико веће и праведније похвале што таквог дела не имађаше ни једна еловенска књижевност. Међу радовима зсторијске литературе вредно је споменути: „Иеторију ерпског народа" од А. Мајкова, превод с руског (Београд 1858 г., 2-го издање 187 6). Где је год могао да помогне срнском језику, српској књ/;зи, српској школи и проевети евога народа, Даничић је помагао. Године 1850. превео је у Бечу: „Приповијетке из етарог и новог завјета" које су више пута прештампаване и елуже још и данас као најбоља црквена историја за школску потребу. Осем тога он је превео с руског А. Н. Муравијева: „Писма о служби божијој" (Нови Оад 1854, треће издање Београд 1867). Године 1864 већ је изашао у Бечу: „Пеалтир" који је он превео. Вук је био превео „Свето пзсш" новог завета, а Даничић преведе „Свето писмо" старог завета и тако год. 1868 изађе у Београду цело „Овето писмо". И Вук и Даничић изабради су „свето писмо" да у њему покажу свој идеал књижевнога језика српског. Од оволиких радова довољна би била само неколика дела па да оставе вечит споменвк имену Даничићеву А кад још додамо и то, да још има много његових радова, које овде ниемо споменули, онда немамо довољно речи, којима би могли довољно исказати велике заслуге неуморног посленика на пољу науке. Његово чувено и самосгално дело: „Рат за српски језик и праводис" већ је било довољно да добије диплому ученог друштва у Београду. Године 1852. Даничић је дошао био у Београд, али на позив Кнеза Михаила врати се у Беч после годину дана. Кнез Михаило помагао је и Вука а Даничића је све више потпоматао и волео, шт.> је овај више излазио на видик својим умним радом. Даничић је био учитељ српеког језика кнегињи јулији, а доцније и Њезином Величанству Краљици Наталији.