Просветни гласник

854

иеколико животоииса ИВ сриске историје

дова, иа онда опседне и тврди град Охри, д, али га од њега одбије (млађи) цар грчки уз помоћ Бугара. Због тога грчки цар обећа помоћ бугарском вдадару против Срба, које је он нерадо гледао. од кад је одагнао од себе Стеванову сестру. М онда мад није до1п.л о до рата, као што је већ речено ; но овог пута рат се не могаше избећи. Бугарски цар Михаидо скуни војску од Бугара, најмљених Татара, и др. и крене се од града Трнова на Видин да погуби српску земљу. У исто време пошао је нреко Битоља и грчки цар и освојив пет пограничних градова српских, заустави се ту, да дочека докле ударе Бугари. Стеван се поплаши савеза који су учинили грчки цар, бугарски цар, и још неких пет владара, и поиште мир од цара бугарскога, који не хте чути за то. Он се хваљаше да ће сву српску земљу нрегазити и свој престо у Србији наместити. Стеван онда скупи војску н изађе пред Бугаре, који се беху удогорили на десној обали Струме, у равници Лусттдилској. Четири дана иустошили су Бугари мачем и ватром околне крајеве па чак и воћке секли. Срби се улогоре на речици Каменчи, близу Ћустендила (Велбужда). Стевав, краљ српски, није желео рата с браћом већ заједнице н мира, а и војску сву не беше искупио, јер је хтео да пресече пут Бугарима, — па с тога отпочне преговоре, ко.ји се 2—3 дана протегну. — Стеван му .је између осталог нисао:') „Опомени се, драги и љубазни брате, краљевства ми, да ништа зло учинио нисам, за сва зла, која си ти мени учинио. За што, дакле, хоћеш да уништаваш српски и бугарски род. Уживаш понгговаве које ти је Бог као цару дао ; па нашто онда желети туђе, а не задовољити се оним пгго имаш ? Ако си баш толико сидан, а ти ратуј с варварима, и не нападај на хришћане. Помислн само колико ће се крви пролити, колико ће матера децу изгубити, колико ће љуба и сеја закукати, — колико ће трупова с обе стране насти, да их птице кљу.ју и зверови једу" ?! Ал мимо све то ноноснн цар бугарски не хте чути за мир ; већ поручи Стевану да ће га уморити највећим мукама, : чго не поднесе свој врат под његове ноге. — То је било у петак, а у суботу 28 Јула (пре 552 године), догоди се жестока битка. 2 ) 4. „Бугарски цар није се надаода ће тога дана бити боја и војска му се беше растурида да тражи хране". Срби испраћени бдагословом седога краља : „Идите, децо, у име Христово" —, баш око подне ударе на 1 Примерп књижевностп ијезика сг. и срп. словенскога од Ст. Новаковића. Рат краља Ст. Дечанског са бугарским царем Михаилом. Страна 207 —216. 2 У 10 години његове владе г. 1330.

Бугаре у потпуном бо.јном порегку. „Охдопи, штитовп и оруж.је њпхово бљештало је на врелим илпнским зрацима, а рзање коња и јека бојних труба, потресало је ваздух. Све ово јако збуни бугарску војску. Михаидо, цар бугарски, уреди своју војску кодико је боље могао ; ади је већ било све каспо. Срби подете на јуриш. Обе се војске јуначки понеше, тукући се копљима, мачевима и стредама. Језгром српске војске, коњаницима, управљао је 20 годншњп спн Стеванов, мдади краљ Душан. Од буглрске војске многи изгибоше н па посдетку и почеше бегати. Еад то виде бугарски цар, наже и оп бегати; ади му се коњ спотакне те падпе и угрува се, а српски војници притрче и убију га. За тим мртво тедо царево натоваре на коња у донесу пред својега краља Стевана, који се у шатору за сво време борбе молио Богу да му дарује победу. Цео ло1'ор бугарски би освојен, властела (бољари) нохватана, нрости војници разоружапи и као суплемепици н једноверни, кућама отпуштени. Најгоре су прошли Татари. Љих су све, па и заробљеиике исекди, да је река Струма сва се у крв претворида.; а телеса њихнг оставиди су, да их једу зверовп земаљски и тице пебеске. Само једноверци, Бугари, били су погребени." Сутра дан у недељу тек што је сунце огрануло, сакупи се збор око краља српског а војници ночну доносити сидно злато, царске хаљине и т. д., прекрасне коње цара бугарског и великаша његових. Сем тога доведоше још многе великаше бугарске у гвожђе оковане. Многи од њнх не вероваху да им је цар ногинуо, те Стеван нареди да нм се изнесе мртво тело царево. „Они уверивиш се, ночну горко нлакати и у гдас закукају : 0 љубљени и слатки наш господине, моћнн цару, тако ли погибе ; зар ти слава царства сада ништа не помаже ? Где ти је сада златни престо ? Где је сдава богатства твога ? Где су твоји скуноцени бисери н алем-драги камепови и одело здатом извезено ? Где су пак мисди твоје ? !. . 0 ! устапи и види велику жадост н тугу нашу, која нас данас притиште. Свега смо лишени: и славе и величине ; пониженн смо и воде нас куд хоће." За тпм се окрену к Стевану и рекну, како онп вцле да је он одржао победу и да су сад у његовим рукама ; него га моле: да се помене, како је њихов цар „до јуче био славан, а данас понижен и прекорен, као прах погубљен изван државе своје," да их помидује, и да заповеди да се погребе тело царево, „јучерашњег супарннка а данашњега роба" Стевановог. „Ераљ чувши молбу њихову и посаветовавши се са сакупљеном вдастедом својом, изда заповест, да се тедо цара бугарског с почашћу сахрани у манастнру св. Ђурђа. За тим преко весника, јави архијепископу срнском, својој супрузи, краљици, и свему сабору српских земаља : да је сре-