Просветни гласник

ДЕЧИЈА ЗАБАВИШТА И ДЕЧИЈЕ ИГРЕ

869

Па итак врдо је мјло људи који потпупце поимају у чешу је прави значај дечијих забавишта. Ииа их који иисде да се у дечајим забавиштама ништа не ради, но да се ту са.м „игр.ду" деца богаташка и иначе из бољих кућа, иди да ее у њима чувају деца која су остада без оца и мајке и да су но томе са свим оно исто што и остали сиротињски заводи. Кад се овако површно споља гдеда на ову устанозу, онда не трсба нлкоме замерити што тмко мисди. Еао и по осталим заводима, и у дечијим забавиштима не остају деца дуже но само по неколико сати преко дана, и то деца од друге до седме године узраста. И ту се, као и на другим местима, игра, и најпосле, и ту се деца чувају да пе допадну разних невоља и опасности које би их могле снаћи у овом раном и сувише нежпом добу, као што се ради и ио осгалим заводима основаним за спасавање сирочади. Па опет, дечија забавигата нису то исто што и шкоде за игру и заводи за сирочад. Опл исиуњавају друге услове и њихова је цељ са свим друга но у заводима које наноменусло. Кад то не би било ништа друго до школа за игру, само мадо боље дотерана, доиста не би дечија забавишта могла постати тако важна установа као што су данас у свету. Шта је то дакде што их чини тако важном установом ? Непобитна је истина, да је творац дечнјих забавишта, Фребел, боље но ико нре њега, увидео потребе д утшве арироде у њеном првом развитку живота, као и то, да је у исто доба пронашао средства како ће те потребе задовољити и подмирити. По чему се пре свега познаје суштина природе детиње ? На сваки начин по ономе чиме се она сама изјављује, и то не само код овог и оног детета, него код све деце подједпако, као што већ придичи детињскоме добу. Ово пак, као слободпа радња детпње природе, као нешто што је за сг.у децу заједничко, без сумњеје ггра. Свако дете, бар свако здраво дете, игра се, и мора да се игра, јер оно није у стању да чини

шта Н(| својој вољ11, 110 да иа тај начин исказује своју властиту радњу. Оно дете није дете којесе не игра иди које не може да се игра. Без рада пема развитка. И у нрироди све се развија једино радом, па и ако се то баш свакад не види онако очито. Р 'Змена материје, која свуда влада у свету, не може битибез кретања, а кретање је радња. Кружење сокова у биљноме свету, као и кружење небеских тела и кружење крви у животињском теду, није ништа друго до опет радња. И у душевном свету није другачије. Сиде се крећу, радом се вежбају, и да тога није, не би било ни њиховог развитка. И што се који створ више развија, у толико му је ова радња свеснија и слободнија. И тако дете треба да се слободно креће, ако хоћемо да се природно развије. Кад се с овог гледипгга иосматра дечија игра, онда се тек увиђа њеи велики значај, а на томе су основана и дечија забавишта. Од вајкада се говори и говори, како у дечијим играма има дубокога смисла, али је тек Фребел нзнео на видик н.ихов прави зпачај, јер је оп увидео, да та дечија радња. та игра, није ништа друго до сдободно испољавање човекових нагона за културом, који теже да се развију, да се нросвете. Као што кдица биљчина, чим се у земљи заметпе, тежи да избије из мрачног крила земљина на светлост божију, тако се и детиња душа отима да изиђе из таме у којој ништа не зна и у којој само нагонски живот влада, и да е.е докопа свести и иравог духовног живота. И као што семену биљном треба неких усдова теда се може развити и да може рода донети, тако исто и детињој души треба неге и готпоре од стране свесна и брижљива васиитача, те да узмогне понићи род човекове природе. То се има постићи дечијим забавиштима. Она би требала да постану расаднице човештва, у којима би се облагорођавала човекова ирирода. Сваки напредак човечанске културе увећава услове за човечији живот умножава односе по свима његовии пољима ра А а, укида природну простоту и чини те прилике постају сложеније и теже.