Просветни гласник

916

харна кретања ништа друго нису него последице ваздушних струја, воје се при земљи од сунца загреју и по том у вис пењу, јесте коси правнц ветра који се у вихару оиажа. После радова америчког метеорологиста Еспија, ту су посгавку вешто бранили Т. Реј и Песдин, који су у питање увукди механичку теорију топдоте. Узимље се да се један простор ваздуха прегреје у додиру са земљом под упдивом јаре еунчане, и да се његова равнстежа тиме сидно покодеба. Довољан је ма какав најмањи узрок да та равнотежа прсне, и да се све струје топдога ваздуха из окодине удруже и у онај вртдор увуку, упутивши се у вртлогу на више. Водена пара, које у таквом ваздуху увек има, сидно одакшава иењање даки .ч ваздушних сдојева, који се у горњим хдаднијим сдојевима згушњавају и хдаде и тиме заустављају. Ади је питање, да ди се температурне раздике које се могу надазити у ваздуху, могу упоредити с онима које производи ватра на огњишту, и да ди хдаднији ваздух који стоји око једнога загрејаног ваздушног простора може потнуно вршити удогу димњака који вуче на више ? Реј је рачунао брзину до које у извесним нриликама могу донрети стубови загрејанога и тодлом паром засићенога ваздуха, и нашао је да Је та брзина ведика ; али је и он потлуно заборавио да узме у рачун и отиор окоднога ваздуха, који је исте снаге као и покретна сида. Да би се објаснило витдасго кретање вихарних ветрова, узето је у помоћ обртање земљино које у супротном правцу скреће струје које собом тегде на север и на југ и даје им косост и кривину редовних северо-источнил и југозанадних струја. Што се тиче веће брзане иокрета која се опажа при средишту, још је њгудесније тумачење Моново. По томе писцу нљуек :>вл који прате вихар или олујни ветар, иду напред ; о трагу вихара мање је облака и нема кише ; отуд је он изводио да је већи покрет по унутрашњем крају посдедица већега притиска с предњега краја, који додази од већега обиља паре на иредњем крају. Ади има вихара и олуја које прођу без капи кише, и Лумис је, претресавши множину случајева овога рода, дошао до закључка, „да шша наје гдавно у обра-

зовању простора нискога притиска, нитк је она главни узрок њиховога бржег обртања по унутрашњем и иредњем крају." Пријатељи вртложнога кретања ваздушних струја на више осећади су и еами слабост свога умовања, па су у иотврду тражили више или мање натегнуте аналогије. Реј је навео читаву гомилу прича о трубама дима које су се подизале врх какве запаљ.не шуме, врх залаљепога шибљака на великом цростору, врх вудкана Оанторина итд Он приводи и сведочанства која је Еепи прибрао и која се тичу одујних киша изазваних велнким иожарима. Међу најинтерееније треба уврстити покушаје Г. Макеја, који ее хвади да је више пута усиео да начани кишу, заиаливши високу траву на преријама онда кад иначе никаква изгледа за кишу нема. оило би, без сумње, од знаменитог интереса, кад би се ове врсте покушаји могли удесити у још већем размеру а у окодностима потпуно научно опредељеним, да би се посдедак могао сигурно мерити. До данае је иревећ дренебрегавана помоћ коју и овде може да донесе ексиерименат, употребљен да иотврди иди побије теоријске рачуне и претиосгавке, то тим више што је хидродинамика, наука о покрету течности, истом постада, те још није у стању да разреши већи део задатака које би она имала да реши. Без тога се много којешта још непреетано решава претпоставкама, и тим се путем за сад долази до неких ресултата који наличе на законе. Да би се потврдила теорија вртдожнога кретања на више, обично се наводи као доказ пример кретања ваздуха у димњацима, и један екеперимендт Еепија, који је произвео трубу водену у једиој стакленој цеви напуњеној водом која је иостављена билана врх једне машине која је дувада. Једваје од потребе наиоменути, како је већ и сама нрирода употребљених апарата ужасно далеко од оних окодносги, у којима се метеоролошки појави збивају. Кад се хоће да објасни теорија витластог кретања вихара, обично се сматра да је доста привести као доказ вртлоге који се образују по рекама иди некодике застареле огледе о вртлозима вештачки у каквој течности цроизведеним. Такви су експерименти (Јодмона, у старој Академији наука }