Просветни гласник

физика и математика —

ИНДУКДИЈА И ДЕДУКЦИЈА

се доказује оно, што тврдимо у дотичноме правилу. Према свему горњему смемо изрећи: Физика стоји ирема математици онако као што стоји индукција ирема дедукцији. Да је тако, још ће нас уверпти и ова нроматрања. 10. Видили смо већ код иеких примера из Физике, да додази у физици и дедукција, ади у математици додази и индукција; ни један нредмет није чисто једне или друге врсте, јер ни у једном нема ни индукције без дедукције ни дедукције без индукцијв) па ако само боље ствар промотримо, уверићемо се, да је и у томе погледу наша горња тврдња оправдана. Јест истина, индукција се оснива на искуству и на опитима, а као таква је од веће важности но дедукција ; али, ако мало боље погледамо, и ако се мало само нромислимо, таки нам пада у очи, да баш због тога, што свуда индукцији претходи експерименат и искуство, индукција није потпуна. Ако бисмо хтели рећи, да је потпЈна, морали бисмо исиитати сваки појав, сродан и сличан; а то не може никако бити. Ма колико много оиита начннили за један Физикални закон, ако говоримо баш о физици а не обзиремо се и на друге индуктивне научне дисциплине, ипак нисмо извели све експерименте, ипак нисмо искуством потврдили све појаве, који нотпадају под један Физикалан закон. Нисмо сигурни, хоћемо ли данас или сутра наићи на нов појав, на који до сад нисмо ни помишљали. Тако нов појав прво посматрамо и онда га стављамо у ону или ову врсту иојава, а тиме га иодвргавамо већ познатоме закону. Тако поступајући не радимо индуктивно но дедуктивно, јер закон, који смо нашли за више појава пренели смо и на овај. Физика дакле има да тумачи појаве и дедуктивним путем. Најбољи је доказ за то овај пример: Кеплер је поставио законе о кретању иланета око сунца, који се у овоме састоје: путање планета око сунца елипсе су са већим или мањим ексцентрицитетом; сунце је у једној жижи те елипсе. То је први закон Кеплера. Други пак гласи : површине, које радији-вектори опишу за исто време, једнаке су. Последњи пак закон ово је: квадративремена, које треба планети да обиђе око сунца, односе се као кубови средњега удаљења планете од сунца. Кеплер је ове законе нашао потврђене на њему нознатим планетама и поставио је прва два још год. 1609., а трећа 15. Маја 1618; он тада пије знао ни

за Уран ни за Нентун, па ни за најближега суседа сунцу - за планету Вулкан. Уран је тек 13- Марта године 1781. први опазио Хершел, а по предлогу астронома Боде добио је то нме. Што се пак Неитуна тиче, иронађен је тек год. 1846. и то по дедуктивну науку доиста необичним и чудноватим н ^чином. Већ год. 1821. цриметиоје Бувард, да пут Уранов не одговара тачно рачуну, који је дао Хершел, те је сам иоставио нове таблице за Урапов пут; но већ после неколико година, наиме 1838. и 1834. осведочио се Ери, да и те таблице не одговарају тачно путу, шта више, да се јако разликују. Сви су сада држали, да иза Урана има још какв.о небесно тело, што овоме у путу смета, и први је Медлер 1341. дао наде, да се може теоретички наћи оно, што пут Уранов нарушава. Доцније је недавно преминули славни Француски астроном Ле-верје пзрачунао .1 масу и удаљеност и време, за које . биђе планета око еунца па и место, где ће се налазити тога и тога дана. Ресултате свога рачунања саоиштио је астроному Гале-у у Верлину; овај је, ослањајући се на Л.еверјерове резултате, управио свој велики телескон на ону страну, где се имала планета налазити, и, на велики тријумФ науке, нашао је планету, којој дадоше име Ненгун. Неитун је дакле прво израчунат, па онда пронађен. Као Л.еверије, исто је тако и Енглез Адам у Кембриџу покушао теорегички пронаћи непознату иланету, но је Леверије пре публицирао резултате свога рачунања. Скоро у наше дане пронађен је Вулкан. Астрономи су морали све ове планете нодврћи Кеплеровим законима и огледати, да ли се и они ио њима владају. За пређашње планете исти закони били су индуктивни, за ове доцније и за све астероиде или планетоиде, које су кашње пронашли па и за оне, које ће се можда још открити, закони су ови дедуктивни. На тај начин индукцијом нађени закони нреносе се на поједине случајеве и индукција се наставља у дедукцију. Из овога изводимо, да су индукција и дедукција, у тесној свези и да дедукцији нретходи инду кција. (СВРШИЋЕ СЕ)