Просветни гласник

ДРОСВЕТНОГ САВЕТА

ту пз живога језика не треба ђак да извлачи листиће, но да му се да ма која од књнга, које се снреме за, превођење; јер у чл. 17. нема номена да треба извлачити за то нарочиIе листиће. Већина је на против мишљења, да се нравила не смеју оделито тумачити сваки члан за себе, но у делини, па пошто се у чл. 16. вели, да се питап-а из свију нредмета морају забележити на листићима, која ће ђаци изклачити на нснитима, то се разуме да на иснитима из живих језнка мораЈу се листнћи вући, јер се они нигде у иравилима не изузимају од осталих предмета. Осим тога већаје игарантија за ђака а и већа је справедљивост, ака се не остави проФесору да бира по својој вољи места која ће ђак нреводити, но ако се и то забележи на листићима, па која места забележена на листићу извуче, она нека и преводи. После овога објашњења, Просветни је Савет са 8 противу 4 гласа, (а један се уздржао од гласања) одлучио: Да се чл. 17. правила о иснитима зрелости има разумети тако, да се и за превођење са живих језика на српски и обратно имају састављати питања на листићима, које ће придравници извлачити као и из осталих нредмета ; према томе да је поступак директора београдске гимназије коректан. III Св. ВуловиЛ прочитао је следећи реФерат Свет. ПиколајсвиКа о. „Краљу Вукашињу." „Гланнол ироснегном савету Главни просветнн савет изволео је послати ми на оцену дело г. Драгутина Илића „Краљ Вукашин" с нитањем „да ли се оно може откуиити за иоклањање учсницима о исиг/тима, и ако може,за које бишколе и разреде било аодесно и ио коју би га цсну требало откуиити." Еолико ми је познато, Главни просветни савет решио је већ, да се у нижим разредима основних школа. раздаје једна (Новаковићева) збирка наших народних косовских песама, и ја сам мислпм, да је тим лросветни савет учинио леп и додесан избор.Оно време кад стара српска државна зграда пропадаше, кад све оно што у нашем народу беше велико и лено и што беше ниско и несавршено, изађе у последњу очајничку борбу, има евоју трагичну али величанствену страну којом ће вазда силно радити на машту и она осећања наше младежи у којим се зачиње љубав отаџбинска и ножртвовање врлине јунаштва, слободе, историје II свог народа. Историја тог времена јесте узвишена трагедија, у којој главнијунак пико други није

до сам народ, у којој се трагички патос не развија из ионижења једне само врлине, једне само леиоте, него из дродасти евију врлина, свију лепота, које једну целу, храбру и духовиту расу красе. У меланхоличној слици тадањег времена има оне божанске лепоте, која још за један моменат, моменат последњи, кад јунак умире, обасјава његове црте. Пред том светом сликом стајао је погру;кен, али пун наде цео народ срнски неколико пуних векова. Он је њу, у тешким временима понижеп.а и неслободе китио љубављу; нред њом се сретао са својим праоцима ; пред њом је читао историју. Иред њом је само разумео (ах Бож,е ! ако није разумео !) ону најузвишенију поуку коју историја даје народима, и онај глас божанства што из историје говори а за који су народи — на жалост — често глухи : да и народи не смеду као и људи силазити с пута божанског, да су оне врлине које срце човечије савести шануће, врлине које ни народ цео газити не сме, ако хоће да живидацвета. Има времена у историји људској кад се глас божији јасни.је чује него обично. У историји српског народа то је време Вукашпна н Уроша. Побожно је, патриотично је, корисно је да своју младеж приводимо пред ту слику; даизносимо нред ду, шу наше деце, у оном добу кад је она отворена за све што је лепо и узвишено, ону слику на којој су осветљене врлине потребне људима и народима, и која, сама собом, објашњава неколико узвишених истина које треба да утубе људи н народи. И у књизи, коју ми је просветни савет на оцену иослао, насликао нам је млади песник ту слику пронасти старе сриске државе. Народ је опевао те догађаје у епосу,јер народ не уме и не може да пева драме, али је драма много шири и достојанственији рам за све оне страсти и цело оно шаренило прилика у којима се висока и сјајна али трошна зграда Душанова стропоштаваше. Овде, но мом пишл>ењу није умесно да се говори о техничкојој страни драме „Краљ Вукашин' на којој би се може бити нашло које местанце да се дрикачи која примедбица, али толико ће бити дозвољено а и треба да је дозвољено да се каже иовом прилкиом: да драма г. Драгутипа Илића има као дело вештине, неколико својих лепота које је дижу над досадањим драмским несмама опропасти српског царства, икојим она, смем тако рећи, бележи неку врсту епохе у тој класи наше народне драмске поезије. Држати се народне традиције, а сачувати ону простоту што у народном епосу очарава а у драми леди. Усвојити народне јунаке и мотиве које народ прикачиње радњама својих јунака, али од енских јунака иачинити праве драмске јунаке, и у њиховим радњама обележити детаљно и логично куда ове страст необлагорођења, вишим социјалним, хума-