Просветни гласник

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

нпм осећањем, одвести може. Држати се у главном историје, а унети шаренило придика, озбилност контраста од осећања и слика поетских. То су све тешкоће које ни Стерије Поповаћ ни Матија Бан нису умели у такој мери савладати као што је то све савладано у овом делцу пашег младог песника. Ако се на сликама овог спева и ииди покашто младалачка хитрина и ако смем рећи нестрпљивост да се слика деталније изврши, то та хитрииа никад ннје така да убије леноту (сравни леп разговор Јелене и Јелисавете III чин. р. 88) а увек је така. да даје наду, да ће иеро младог песника моћи бити још важније на нољу наше народне драме. Ако је на карактерима драме по где где нотребан још који јаснији потез, опет је вештачки у свима њима одржата извесна консеквентност осећања и рада, а у карактеру Јелене и Вукашина, песник је умео, доиста мајсторски очувати ону проблематичноег у којој нас те две слике кроз маглу традиције народне као и кроз споменике историјске сретају. Историк Мијатовић није у том иогледу тако веран историји, као што јеверан наш песник у својој историјској драми. Може бити да бисмо с погледа вепггине желили да је писацизбрисао ону линију што у карактеру Вукашинову остаје повучена између егоизма и патриотизма, и у карактеру Јеленином између неке врсте егоизма и љубави материнске, да је од Вукашина начинио или Хуњадија или Ричарда III, а од Јелене или ДаФне, мајку пуну чистог ножртвовања или каку Лукрецију Борџију. Аи1 — Аи4. Али он то није учинио. Он се није усудио да раздере маску од два лика којом је традиција народна убрадила лице Вукашина и Јелене. Може бити да има право ; може бити да нема право ; али свакојако тако је негова књига. добила више права да буде препоручена главном просветном савету. Ја ћу додати само још то, да у драми„Краљ Вукашин" има пуно лепих карактера, који могу бити лепи примери љубави отаџбинске; да у њој има лепих нежних, као и страшних узвишених прилика, које пе могу проћи норед ока детињег, а не оставити у његовој душп јак упечстак о лепоти врлине, а гадпости егоизма и порока ; да ће душа младих читалаца осетити нред узвишеном сликом пронасти српске царевине ону тугу којом је сам несник пришао тој слици да је описује : „Кукавна Србијо ! „Поносито си некад сијала ,На плавом небу као даница „Ил као мома, чиста, невина, „А сад те раздор тако наказа „Окаљаше ти дице сјајано „Иодераше ти лепу одећу

„Еј јадеа земљо, јадни народе П „ Како те тешка тама покрива „У њојзи трне слава Србије „Изгубио се понос дедова „У њој се гаси Иеманића зрак. У таком болу и тузи рађа се најватреније отачаствољубље. Моје је мпшљење дајекњига г. Драгутина Илића удесна за обдаривање деце о годишњим испитима ; да је за тај циљ треба лепо повезати (луксузно) ; да би најбоље бало да се она раздаје на поклон деци мушкој и женској у последњем разреду основне школе и у прва четири разреда средњих школа и да би се од писца по цени којом нуди, могло откупити 350 до 400 комада. Досгављајући то своје мишљење главном иросветном савету, остајем. У Београду 1. Децембра 1882, год. у дубоком поштовању проФесор, РВЕТ. ј^ИКО^АЈЕВИТл.'

За тим је прочитао овај свој реферат о истом делу ; „Главном нросветнои Савету Гл. нросвет. Савет послао ми је на оцену књигу : „Краљ Вукашин, хисторијска драма у нет чинова, написао Драгутин Илић." Мислим, да ми је ово дело послано за то, да Гл. нр. Савету кажем своје мишљење о томе: може ли се тј. треба ли ово дело откупити државним новцем, да се даје на дар добрим ученицима. Гл. Просвегном Савету је познато моје мишљење о овом откупљивању књига. Казао сам га досле више пута, казаћу га опет и сад и понављаћу га све дотле докле се год буде ово откупљивање практиковало и докле год ми се буде давала прилика, да ово своје мишљење кажем. Ја сам, дакле, у опште противан ноклањању нешколских књига ученицима од Државе; још се више противим томе, да држава то чини откупљујући готове књиге од писаца — књиге које нису биле намењене никакој школској или педагошкој потреби, а апсолутно сам противан да држава за ту потребу откупљује дела лепе књижевностн и тако звана нопуларна дела. У последња два случаја једини је разлог за оправдање овакога рада шотпомагаи.е књижевности и књижевника. Али ја. сам тврдо уверен, да се овакнм начином нн сама књижевност ни мало не потпомаже ; њој се, на против, чини штета тиме.