Просветни гласник

ПОСТАЊЕ ЈЕЗИКА

180

љени језици, спремала ее одавно силпа грађа у граматикама свеколиких језика светских, и на основу иодатака тако ирикунљених расцрављен је тај задатак у главним својим цртама. Тај посао извршен је оиет па основу иоређења, и иоређење је у овомиитању иоказалотако рећинајдивније резултате. Кад су многи језици уиоређени, нашло се, да једни имају врло просте а други врло сложене и развијене облике свога склопа. Некима је досга једна једина *Форма за све наше граматичке одношаје, други су развили многостручност већу или мању. Тако је, на прилику, китајски језик састављен из елемената са свим непроменљивих. У китајскоме нема разлике међу к-ореном и речју. Китајскц, корен који гласи та у њих је и придев велик и велики, наравно у свима родовима и падежима, тако исто, без икаквих и најмањик промена,— и именица величина, опет у свима падежима, и глагол велики бити или увеличати, па значи чав и прилог врло. Из тога се може видети, како у Китајаца не може биги говора о науци о основама . или о науци о облицима, о промени именица и глагола, јер прост корен може послужити као свака врста речи свога значења, као сваки падеж, начин или време. Али се тако крутим стихијама ни у китајском не би могле исказати мисли—јер као што у осталим језицима речи једна с другом у свези вреде, тако у китајском, корени служе један другом за одредбу и доиуну. Кад ми од неке речи начинимо дотичним начином шести падеж који нама означава оруђе радње, Китајац корену таке речи дода други корен који ће значити узрок или оруђе. Њему на прилику Гг значи сила Ако хоће да каже силом , он нема зато нашега наставка ом да га дода на основу, него ће поред корена Гг додати још г које значи узрок или уиотребкти. Изаћи ће му дакне Гг г, т. ј. сила узрок, удравз силом, наш шести падеж. У1 значи у Китајпца дете, и уиотребљава се као наставак за творење речи које значе мало нешто. Камен се каже 8сШ. За мали камен они немају као ми наставака да начине реч каменак, каменчић, камик (камичак), него речн зсЈп додаду реч у1, дакле деминутив је у њих камен дете. Тако имена ствари и животиња измеђ у камена, растиња и животиња имају поред свог

иосебног имена увек и оаште име рода, у који лрипадају. То можемо схватити као кад би се код нас морало казати лииа дрво и т. д. а не би било довољно рећи нросто : липа, белутак, пас, јасен, као што ми вазда говоримо. Општа Формула китајскога језика или китајске граматике могла би се овако изразити: А = корен самосталан А' = корен значар. Форнула за речи : А + А' А 1 + А А + А + А 1 А' + А + А А 1 + А 1 + А А -|- А 1 = А 1 и т. д. Као главна ствар у китајском језику остаје синтакса, и у њој поглавито наука о реду корена. Жесто на коме који корен стоји одређује значење његово. Жестом и оним простим значајима коренима, као што видесмо у два примера мало час наведена, врши се и ради сав организам језика у Китајаца. Сва три прва дела граматике, гласови, постајање основа и облици речи, у кигајском отпадају, а нарочито други и трећи део ; јер без некојих гласовних закона не могу ни они бити. Тај међусобни ред и свеза корена рођеноме је Китајцу тако обичан као нама наши падежи , и људи који су се овим стварима стручно бавили, уверавају да као што је у индоевроцских језика најмања појамна јединица реч у пеком облику, тако је у Китајаца реченица налик на неки мали низ корена. Корени дакле тек у реченици састављени значе нешто, а јединство те целиие или реченице обележава акценат. Тим се још боље износи на видик велика чудноватост овога језика и склопа његова. Као добру карактеристику можемо споменути још и ово. Што ми у нашим језицима исказујемо разним образовањем речи и врста њихових, јер у именица свака иромена одношаја нроменом наставка на крају другу реч производи , то све Китајци морају да описују, не имајући речи у ! нашем смислу, но имајући корене као знаке општих неодређених појмова. Где ми једној речи наставак променимо, па тим просгим средством добијамо ново значење, ту Китајци потребују два три корена. С