Просветни гласник

предавања из српског јвзика

187

Разлике између ових образаца. — Измгђу I и Д обрасца разлика је у томе што је у аетом иадежгу једнине у I обрасцу наставак е у II у, и што је у гиеетом аадежу једнине у I обрасцу наставак ом, а у II тај исти наставак гласи ем. Образац III разлнкује се од I обрасца тиме што у арвом иадежу има наставак о, и што му је иети иадеж као и арви. Образац IV разликује се ол II обрасца тиме што му је у арвом иадежу наставак е , и што му је и иети иадеж као и арви. Ове разлике, као и неке особине у појединих речи ове врсте, долазе услед гласовних промена, по гласовним законима. А има особина у поједниих речи ове врсте које не долазе услед гласо ших промена. Разлике и особине услед гласовних пролена I. Самогласник о иза непчаних сугласника. Кад самогласник о као наставак за облик, или као почетни глас наставка за облик, дође иза непчаних сугласника, (ј, Л, љ, к, ж, ч, ш, џ) и зубног сугласника ц, он се мења у е. С тога Јелен има у 6. надежу јелен-ож, а орач има орач-ел«, ане орач-ол. С тога је у I. и 5. пад. Мирк-о, а у истим падежима Милој-е, а не Милој-о. С тога је у 6. падежу Мирк-о.м, а у истом иадежу Милој-ел а не Милој-ож Неким речима, којима се основе сада завршују на ар, некада су се завршивале на арј. Кад су им се основе завршивале на арј, оне су своје облике мењале по II обрасцу, и имале су у 5. пад. наставак у, а у 6. пад. падежу наставак ом. А кад им је у току времена на крају основе отпао сугласник ј, оне су почеле прелазити у I образац и у тим падежима. Али како нису остале ни са свим под упливом онога ј, а како га се опет ннсу са свим не ослободиле, има дакле таких речи, које у тим падежима имају облике двојаке, или у једном падежу имају облике поједном обрасцу, а у другом падежу по другом обрасцу. Тако госиодар у 5. пад. гласи госиодћру ; ићс &р гласи писару и иЋсћре-, цар гласи само царе. А у шестом падежу госиодћр и иш&р гласе и госиодкрем, ашсћрем, и госаодаром, ишћром. а цар гласи само цћр-ем. Изузеци. — Зец и јеж по правилу треба да у 6. падежу гласе : зецем и јежем, а оно се тако никад не говоре у том падежу, пего вазда : зец-ом и јеж-ом. Геч месец има и по нравилу : месецем, а и противно правилу месецом. Реч иут кад се употреби с предлогом гласи у овом паде?ку по правилу иут-ом, а кад се употреби без предлога, гласи као што се некада говорила, кад је била у четвртој врсти : иут-ем. И у оних речи којима се казују скраћена имена од мила, ради тепања, самогласник о не мења се у е иза непчаних сугласника. На пр. каже се МкКо, Вујо, гбљо, зељо, жујо, (од чега долази презиме: Жујовић

а не: Жујевић, као што неки пшпу), а не Мжће, Вује, гбље, зеље, жује. С тога се оваке речи мењају ио III обрасцу 2. Грлени сугласнцци (г, к, х ,) и зубни сугдасник ц пред ненчаним самогласницнша е им. Грлени сугласници г, х , к, и зубни сугласник ц пред непчаним самогласником е претварају сеу сугласнике непчапе : г у ж, к у ч, х у ш, ц у ч. По том закону бива .! то што се у речпма, којих се основе завршују тим сугласницима, у 5. пад. једниие пред наставком е (у I обрасцу) ти сугласници иретварају у непчане. На пр. друг - друже, —јунак јуначе, — сиромах еиромаше, — стриц стриче. Грлени сугласници г, к, х пред непчаним самогласннком и претварају се у зубне сугласнике : гу з,ку ц,х у с.По том гласовном закону ц бива то, игго се уречнма којима се основе завршују грленим сугласницима. пред наставком и или пред наставком, који се иочиње са и претварају у зубне. На пр. крчаг - крчази, крчазима; јунак — јунаци, јунацима ; орах — ораси, орасима. Ако наставком и или наставком који се почиње са и ностају нб облици, него основе речима, онда се грлепн сугласници и зубни сугласник ц претварају у непчане, онако, како се претварају пред е. На пр. Бог — Бог-иЛ = БожиЛ; новац — новц-ић — новчић; муха, мух-ица= мугиица;рука — руки-ца = ручица. Изузеци. — Гечи кнез и витез имају облике у иетом падежу : кнеже п витеже, а по цравилу би гласиле кнезе и витезе, јер сугласник з не претвара се пред е у ж, као што реч угурсуз и гласи угурсузе. Француз гласи у 5. п. Французу место Французе. Патак и мачак гласе у 5 п. патку и лачку, а по правнлу би би/!о паче и маче 3. Два сугласника на крају основе. — Пошто су крајњи самогласници н и I ншчезли и отпали, остала су у многих речи по два сугласннка на крају. Тако на крају могу и данас да стоје само сугласници жд, шт, зд и ст. На пр дажд, иришт, грозд, лист. А између свака друга два сугласника, кад су на крају речи, умеће се самогласник а. Ово уметање бива у оним падежима, у којима основа не добија ннкакав наставак ; а у оним падежима, у којима на основу долази каки год наставак, ти сугласници не бивају на крају, н међу љих се а не умеће. С тога се то уметнуто а зове непостојано а. На пр. речима, које у 2. пад. једнине гласе : веар-а, иеск-а, лакт-а, шв-а основе су : веир, иеск, лакт, шв, а у 1 пад. оне гласе; веаар, иесак, лакат, шав. Ово непостојано а задржавају таке речи и у 2. пад. мноашне, јер а које сада у том падежу долази као наставак, није ту од старинебило На нр. лаката, иаиака, ноката, чворака, насааа итд. 4. Оугласник л на крају слога. — Сугласник л кад остане на крају речи или у средини речи до^е