Просветни гласник

188

предавања из српског језика

на крај слога, претвара се у самогласник о. Пошто то л у разнвм облицима долази час на крај слога, и мена се тада у о, а час овет дође у дочетку слога и онда се не претвара, оно се о зове непостојано о. На нр. реч, која у 2. пад. едвине гласи иеиела, и којој је основа иеиел, гласи у 1. пад једнине иеиео. Тако опет реч, која у 1. пад једн. гласи жетелац, којој је основа жетелц, гласи у 2 н једн. жетеоца. у 3. п. жетеоцу и т. д. а у 2. п. множипе опет жетелћцћИзузеци. — Има доста речи, у којих се одступа од овог правила, па сс л не нретвара у о., нарочито на крају слога у средини речи, као што су и ове : уби шц, крвоиилац, жалац, иалац, челаи, и т. д., од, којих је 2. т. ј. убилца, крвоиилца, жалца, иалца иалца и т. д. 5. Два еамогласника оо на крају или у ередини— У речи, којима се основе свршавају на л, а иред њиме већ има једно о, кад се и л претиори у о, стеку се дна о једно до другог, па се сажму у једно. На пр. Соко од сокол, во од вол = воо— во. То исто бива и у средини речи. На пр, 1. п. колац ; основа колц ; 2. п. колца — кооца — коца. Нрилагођавање сугласника. — По звучности сугласници су једни јасни, а други мукли. Неки од јасних сугласника одговарају некима од муклих и обратно према њиховој сродносги ио говорним оруђима. Тако: Јасноме б одговора мукао глас и „ 1-ћ) П ^ V 55 ?5 П А V

џ „ (ђ) Кад се у речима стеку Један Јасан и Један мукао сугласник, онда се они нрилагођавај у те буду или оба јасна или оба мукла. То бива овако : ако је јасан дошао пред мукао, онда се тај јасни претвори у онај мукли, који њему одговара по сродности ио говорним оруђима ; а ако мукао дође предјасаи, опда се тај мукли претвори у јасан, који њему одговара. На пр. реч која у 1. п једн. гласи наиредак, а којој је основа наиредк, у 2. пад. и у осталима гласи : напретка, наиретку и т. д. Тако држак — дршка, дршку. Тако врабац — вра.ица, враицу. Ово се прилагођавање још чешће дешава при творељу основа. На пр. свадба од сват-ба ; тобџија од тои-џија ; шиика од шчб-ка ; Бошко од Бож-ко (а ово од Бог-бко ) итд. Просто ради лакшег изговора претвара се г у к дрозак п мозак, које у 2. пад. ,ј. гласе дрозг-а и мозг-а, којима су дакле основе дрозг н мозг.

Избацивање сугласника. — Сугласник т пред сугласницима ц и ч одбацује се. Од ироштац има 2. п. ирошца; од светац — свеца, свецу, од отац — оца, оцу, оче. Особености које не долазе услед гласовних промена 1 Именицама, које именују лица и живе ствари, облик је у четвртом падежу једнине онакав, какав им је у другом падеж\' једнине ; а онима које нменују мртве ствари четврти је падеж као ирви. 2. За трећи и седми падеж једиине једнак је наставак, али многе су речи друкчије акцентоване кад су у трећем, а друкчије кад су у седмом падежу. На пр речи: брег, век, зуб, луг, дуг и т. д. у 3- пад. гласе : бр&гу, вЗку, зубу, лугу, дугу, а у 7.п. гласе : брегу, веку, зубу, дугу, лјгу. Речи: бој. лед, меду'3. п. гласе: боју, леду, м&ду, а у 7. п. гласе : боју, леду, меду и т. д. Речи вршај, облж, идј&с, дувћр и т. д. глмсе у 3. п. вђшЦу, пблшу, и&јћсу, дђвћру, а у 7. п гласе : врш&ју, облшу, ^појасу, дувару и т. д. 3. Именице, које се свршују на ин, у множини одбацују то ин, На пр. Ср бин — Срби, Србгша ; грКђанини — гр'ћђши, грћђћна, и т. д. 4. У 2. пад. множине речи : мрћв, иут, иокат, црв, поред правилног облика : мрквћ, геуга, иокага, ц\)в&, имају и онако, како га имају у тол падежу речи, које се мењају по четвртој врсти: мрква, иута, ноктп, уреи. Такође имају и двојаке облике за тај падеж и речи: месбц, ирст, сћхћт и хв&т, — месеца, ирста,, сахкта, хвкта, и месеци, герсти, сахкти, хв&ти. Гост, има гостЋ, људи има људа. Неке пак од поменутих речи говоре се у значењу 2. пад. множине и онако, како су некад гласиле у 2 иад. двојине. Тако гост има и гостнју, нокат, ноктшју, ирст, ирстију. 5. У мпогих речи а нарочито једносложних у свима ( падежима множине умеће се између основе и наставка за облике по I обрасцу ов, у кога се у II обрасцу о мења у е те бива ев. Тако се те речи могу у облицима множине говорити двојако : громи и громови, снш и снови, бози, и богови ; но жи, и ножеви, мкчи и мачеви и оци и оцеви. У овом случају у речи стриц мења се ц у ч : те гласи стричеви ; зеи, има и зечеви и зецови ; кнез има и кнезови и кнежеви. 6. Има речи у овој врсти, које се завршују у 1. пад. самогласником е а пред тим е није им непчаии сугласник, као : Вуле, Таде, Јоле, Виде, побре, брале. Ове речи гласе тако и у 5. пад. само с друкчијим акцентом : Вуле, Таде, Јоле, Виде, пббре, брале итд., а у 6. пад. пмају наставак ом, као речи што се мењају по III обрасцу.

У>

У)

Т )

•п

(*0