Просветни гласник

П 0 С Т А а В Ј

Е 3 И К А

213

има за број имевске наетавке , а лице и род исказује предветцима. Богатство у изражавању времеиа и начина радње, којему је свагда теглио наш гдагол било цростим било сложеним облицима, симовшт је језик слабо тражио. Тај је систем више теглио да карактерише глаголску радњу по својој природи, по прелазности, узрочности, трајности, снази, повраћају, сродности и тако даље. Тако му катала, значи убија, а катала удвојеним т убија силно, крши. Нитала, с продуженим а\ куша да убије, актала, проузрокује убијство, инкатала, убија се и т. д. Оваки арапски глагол има по кетнајест оваких нромена у значењу, и скоро дванајест од њих, свака са својим трмним стањем одвојкта, употребљује се обично Други симовски језици нису тако богати. У својим именима Симовци разликују само два ррда, мушки и женски. Наравно да и овде имају даа броја онако исто као и код глагола, једнипу, двојину и множину. Но разликовања надежа немају готово никако. Арапеки једва лучи први од четвртог падежа, или по каткад и од другог, но осгали језици тога немају. Просте синтактичке свезе од глагола бити Оимовци немају. Ако ваља казати човек је добар , они ће рећи само човек добар, или ће се место свезе само придев употребити у неодређеном виду, или ће казати овако: човек, он добар. Они имају врло мало свеза и честица, и то, кад још додамо сиромаштво облика у глаголима, даје њиховој граматици сасвии особит карактер велике простоте и сиромаштине. Где Индојевропљанин има свој мвогочлани хармоничко склопљени период, ту Оимовац просто трна речензце једпу за другом, повезавши их с каквим простим и или него и али. Зпаменита је ствар, што су језици симовске породице тако блиски један другом, као у индојевропској иородици језици појединих грана, на прилику као германски језици, а зна се да су се и ови подвојили не нозније од индојевропских. Очевидно је, да су се у Симовским језицима боље чували први облици и гласови, но што је то у индојевропскима , где је и једно и друго потпадало знатним променама. Томе је узрок у самом тесно и круто ограниченом склопу и систему симовских језика. Ва то су тамо облици та-

кође непозната ствар, и цео језик држи се у својој битности тврђе и поузданије него овамо. Разматрајући сииовске језике, ми смо ушли у врсту језика који имају најразвијенији склои , у врсту језика, који се зову флексивни, т. ј.језици с променама, где речи ради промепе значења прибегавпју просгим гласовним знацима , који не остају онако иосебна и одвојени као у језицима с прилепком, аглутисашш , него се с речју стапају у једну целину коју само наука вештом анализом расклапа у своје сасгавне делове. Но осим симовскога, који у овом реду показује већ знатно савршенство, долази међу Флексивним језицима још савршеније једно племе језпка, које је исги онај задатак, који видесмо извршен у симовским језицима, извршило на други начин с мање средстава али Финије и нотпуније. Ово нлеме је индојевроиско племе језика, у које и ми припадамо. Разгледавшн дакле остале језике сад ћемо разгледати и индо јевропске и то уиоредно са симовеким, да би се разлика међу нама ухватила. Општа Форма индојевропске речи у томе је, што је у ње корен једпа груна гласова, у коју као саставни део може ући сваки глас. Једино ограничење је индојевропскога корена, да мора бити једносложан. Но корен индојевронски мора имати у себи и самогласник. Тај самоглаеник има одређене нромене, он се може снржити и елабити математички говорећи дизати на куб и квадрат поради промене значења, и сваки еамогласник према томе има одређен круг кретања, у ком се он може енажити и елабити. Тако на прилику у нашим словенеким језицима се снажи у о, као што можете видети из речи илот од корена илет, гроб од корена греб (погреб) увод од корена вед, залог, налог, ложити итд. од корена лег, пророк од корена рек, поток, одкоренатек (у глаголу теКи), итд. Истим таким начином самогласно р у корену снажи се у ор, на прилику од корена бр (у глаголу Ср—а—ти) сабор, од вр у врети, извср, од лр ј дрети, раздор, од стр (стрети) иростор, застср од зр у зрети, арозор, нчзор, иозор, иризор зазор, итд. Глас и у корену бива таким истим начином оснажен у ој. Нпр: бој (бити) завој (ви—ти) обојок (место обвојак оиет од ви) л<ј од лити.