Просветни гласник

214

II 0 С Т А Њ

Слабљење гласова бива кад он малаксава и неетаје га. То се средетво образовања језика није тако сачувало у нашем језику. У сгаром словенском језику оно је играло већу улогу. Тамо је на дрилику у као дугачак глас могло ослабити па досгати т>; и могло је таким истим слабљењем ностати б . Така су слабљења гласова догодила се у шшем српеком језику, где су стари словенски наетавци г и б са крајева речи поотпадали, па смо добили речи које немају никаква наетавка, као што су град , аањ, маљ кост које су у ђ и б имале исте таке наставке као што их и сад имају речи Мкрко, Миле, жен—а сел — о итд. Тако је слабљење глаеова узрок екраћивању речи, знање, саасења итд. које су некад гласиле знаније, сиасеније, као што се ово доследње и еад још у старијој евојој Форми може чути. Осим овога средетва гласовних промена слабљења и јачања или снажења гласова у извееном кругу, као што га иоказасмо, има индојевропеки еистем језика друго средетво— наставке којима чини своја образовања. Наставци су двојаки, једни за образовања основа, а други за образовање облика. Реч поетаје реч тек кад добије облик, у коме се зна њезино место и њезин положај у реченици. Реч иланина има корен илан, наставак ин за основу ил (нин и наставак а за први падеж именице женскога рода. Осим овога бивају облици речи еастављањем двеју готових речи, као на прилику предлогом и глаголом, ( за=иасти ) именицом и именицом Богородица Београд и т. д. — али то је ереетво, које је језик иозније етекао. Без наставка за облик оенова не би могла бити реч. У томе је у главном изнесев прост, али комбинацијама и еаставцима врло обилати систем индојевропскога језика. Тај еистем са свим одсгупа од еиетема симовскога, у коме је главна карактериетична црта дијаметрално нротнвна овоме. У симовском језику корен је од три суглаеника—а ни више ни мање него три. Еорен не чине самогласници. Они т. ј. самоглаеници, улазећи у корен и чинећи реч, уносе у корен разне модиФикације значења које индојевроиски језик постизава додавањем својих различитих наставака. То је врло знатна ствар која се више не налази. Суглаеници еу у симовеким језицима материја, говорили су

једни, а самогласници еу живот или дух, који ту материју оживљава и значења јој даје. Питање је еад, како су могла неетати та три типа и како се објашњавају разлике њихове, кад је тек основна миеао, да је језику темељ и повод једна иста човечанска потреба дружења и приопштавања? Откуд, да је та потреба намирена на тако различите начине? Огкуд ова поетупност, где китајеки има голе корене и ништа више, на где ред њихов одређује зиачење и смисао; где језици на складање или на прилеиак имају корене и Формативне чеетице иетом примакнуте једно другом, и где симовски и индојевропски имају вештачки, чисто еимболички еклопљену систему језика, у којој ее све једно с другим етапа у неразлучну целину. Но овде искаче и опет историја језика да нам домогне. Она нам каже, да еу ови савршенији типови или кројеви језика, као што је индојевропски, постали од несавршених мало по мало. Историја језика сведочи да и најједноетавнији организми језиковни који ее данае налазе, нису били тако од иекони, него да су и они у етарија времена још иростији били. Најпростији израз онога што се језиком хоће, т. ј. најпростији израз миели човечанских морале су бити просте глаеовне груае, неколико гласова склодљених заједно. То видимо и код деце у ирви мах. Првобитни човечански језик морао је бити састављен из врсте таквих узвика и група. У њима су ее морала налазити еамо стварна значења, а од граматичних веза и одношаја није могло биги ни помена. Томе су данас најближи језици китајски и језици стражње Индије, за које се говори да су ваљда због мале образованости народа још грубљи од еамога китајскога. Но одатле са тог стунња савршенетва, морали су почети и сами најусавршенији садашњи језици, индојевропеки и симовски. Кад би смо били у етању наћи првобитне облике и посебна значења свакога нашег наставка, сваке наше шормативне честице, ми би смо место наших мењаних речи видели корене једне уз друге. Али у оно време нити су требале толике граматичке разлике, нити је било ередстава којима би се оне означавале. .Једним истим гласовима говорило се онда и човек стоји и човек стајаше и човек је стајао и људи стсје,