Просветни гласник

П 0 С Т А Њ

Е Ј Е 3 Н К А

215

и може бити да су корени који су еве то могли значити, гдасиди. та, з(а. Јевици једноеложни нису у спољашној својој Форми ни до данае даље крочили, него су на том ступњу и остали. Али је највећи део језика још у предисторијска времена крочио ка напреднијим облицима језика, где су се већ почела развијати граматичка значења, и где еу за иеказивање њих одређени били нарочито корени који су дометани на крају, у средини, или напред. Ти корени, некад самоеталне речи као и сви остали, изгубили су овога ради своје самоетално значење, и постали су г.рости наставци, који су дотурени корену, били у етању произвести оваку или онаку реч. И ово је ступањ на ком су се опет многи језици уралско—алтајскога племена, усгавили. Тосујезици на прилепак или на склапање, аглутинативни. Но трећа врста језика пошла је још и даље удесивши да се и гласови саме средине корена мењају, зарад промене значења, и задржавши сва остала. средства друге врсте, т. ј. додавање наставака. Ово су треће врсте језици, симовски и индојевропски, који су с тим својим својством и регулисаљем самих наставака постигли највеће савршенство гласовног израза човечанскик мисли. Шта дакле излази као последак из овога прегледа различитих типова човечанских језика? Да су речи најсавршеније врсте језика, симовских и индојевропеких, прошле у предисторијска времена разне ступње развитка. Изнајпре су и у нашем језику онога племена, из кога смо се ми развили, речи биле сами прости корени. Они еу се поделили на две врсте, на, корепе стварне, који нешто значе, и на корене Формативне, који су стали служити зарад бележења облика и промена у значењима. Како су у наптии језицима ови последњи, а то су били заменички, корени етајали на крају то се временом значење њихово заборавило, они су губили све више и више својих гласова, и мало по мало дошли су до краткоће наших садашњих наставака, где никаква самостална значења немају. Така се промена збивала и у осталим деловима језика. Гласови сусеједан с другим мутили и мешалњ, премештали и промењивали , значења еу се

удепгавала спрам разних прилика на разне начиие и на крају видимо, како од једнога језика постаје више језика, који некадашњу своју једнакост тако изгубе, да ее она може васпоставити само путем научних разлагања и операција. После свега да погледамо и на културни резултат онога што је довде речено. Прву најпрвобитнију илинајстароставнију а-орму језика преставља нам народ китајски; за другу корак напред од ње у Формалноме развитку можемо испитивати као претставнике Турке и Маџуре; за трећу , најнапреднију и најсавршенију Форму језика иреставници су индојевронска пдемена и симовска племена. У историји културној Китајцима припада слава да су створили једну цивилизацију високо у евом роду развијену, али круту, иедантску, доведену до неког етупња развића па онда окамењену. Оушта елика онога што је дух тога народа у стварању свога језика израдио и до чега је у томе првоме послу човечанске образовиности дотерао. Турцима и Маџарима не можемо мерити њихову културну историју по ономе до чега су они у наше време допрли. Етногра®и су доказали, да се у садашњем маџарском народу скоро изгубила прва Физичка основица њихове расе, која ба могла на неку етнограФСку чистоту нретендовати. У та два народа живи еу примери велике етнограФске мешавине која данас покрива и остале делове старе Јевроне. Довољно је и то рећи, да уралско—алтајско нлеме нигде није створило никакав ориђиналан тип цивклизације, и да оно у том погле^у свуда живи од чисте позајмице. На послетку она племена којима иринадају две највећма усавршене еистеме језика чевечанских, племена индојевропска и симовска творци еу толиких оригиналних цивилизација , моћни извори скоро свију светских идеја које данас владају ваеељеном. Њиховим језицима припада венац савршенетва, њиховој цивидизацији круна најсјајнијега успеха. Језик, дакле, носи у себи чудну једну историју човечанске цивилизације; и као што Француска пословица каже Ее 81у1е с' езћ 1, ћотме, тако се исто може по њој рећи Г^а 1ап§ие 8'ек! 1а паИоп А тако доиста и јесте.