Просветни гласник

0 физичком с

АСТАВУ СУНЦА

основано на најнростијим законима, који се потнуно слажу са перснективом. Ако би неге биле горепоменута појава која бива на површнни, као што тврдп Л.а Хир (1,а Нјге) , онда би контуре сенке и нолусенке, кад се замисле кружне и концентричне у средини сунчевог колута (1е (Пзцие), постале копцептричне елипсе, кад би ротација сунчева примакла негу ближе ка ивици колута сунчевог. Ако би пеге биле напрасне нронале, као што би хтео Лаланд (Ба1апс1е), онда би се црни део неге иројектовао ексцентрично поред ивице колута сунчевог. Најносле. ако су пеге пукотине, онда би се црно језгро неге лројектовало опет ексцентрично, али поред центра колута сунчевог. Питаље је ово, види се, доведено до тако простих граница, његово решење није наилазило ни на какву другу тешкоћу сем ту, што су саме пеге мењале свој спољни изглед за време посматрања, што су варирале независно од дејства перспективе и што су га често могле заклонити. Али сваки пут, кад су астрономи наишли на какву правилну и доста сталну пегу, они су опитом потврдили мисао Вилзонову ; а како је та мисао данас појмљива за свакога, мора човек да се чуди кад види како искршавају сумње па и сама противна доказивања. Ја рекох да је тај опит данас појмљив за свакога; ја бих могао још ово додати: за њега није потребан ни дурбин ни телескоп, јер је довољно — да бисмо се оком уверилида уметнемо у стереоскоп две слике једне исте пеге, а ти ликови (слике) да су узети у размаку од два, дана да би показали дејство стереоскоиско. Овај знаменити опит иравио је председник краљевског астрономског друштва у Лондону, Де Л.а Ри (с1е Ва Кие). И доиста то дејство стереоскопско није ништа друго до илустрациЈа закона иерспективе који сам горе поменуо. А овај запимљиви процес од двојаке је користи: 1° уверава и око и разум у исто време, и 2° избегава се свака тешкоћа и сметња која проистиче отуда што пеге мењају свој спољни изглед, јер ако се оба лпка од неке 'пеге у стереоскопу не слажу (т. ј. не дају потпуно једну и једнаку слику), онда посматрач већ зна шта је томе узрок. Друга тачка, коју је потпуно објаснио Вилзон, коју су још боље Формулисала обадва Хершла, а коју су потврдили и сви астрономи, то је мисао, више или мање јасна, да се ФотосФера састоји из мноштва светлих облака који лебде по Флуидној средини и образују око Сунца један омотач, који је или непрекидан или се прекида на неким местима (то су пеге) , или се налазе на њему неравности (разна узвишења) и то су светла места на Супцу- На сваки начин. то треба признати, астрономи су се ослањали једино па своја телескопска посматрања ; они би могли навести још и других разлога, које им даје грдна топлота сунчева

и његова мала средња густпна : али они на то нису ни мислили , јер се ти њини разлози нису могли никако да сложе с њиховом чудноватом мишљу о неком централном глобу непроиидном, мрачном и хладном, на коме се може и живети. Опи су дакле желели да наведу неки други доказ, добијен услед новог низа посматран.а ; алп тада Араго (Ага§о) , применивши први пут анализу светлости иа физички састав Сунца, учини сјајан експерименат који потврди претпоставку да је фотосфера гасовита. Мпоге су примедбе пале против овог новог доказа. Једне од тих примедаба нзносиле су колика грдна разлика постоји између опита чињених у кабинету и бпита који се чине у небеским просторијама. Друге су примедбе нотпуне и апсолутне негације. Оне прве примедбе треба добро претрестп, ако хоћемо да покажемо од колико је важности у исгини закључак француског научњака. Хершел примећује да, пошто је ФотосФера преко мере неравна, зраци који до нас долазе — ма колпко их било — не морају излазити под врло малим наги бом ; они долазе од множипе малих страна које су нагнуте под неким углпма спрам правца гледања. И сад је сасвим јасно да зрачење од ивица не представља ништа друго до природну светлост , која произлази из смесе поларисаних зракова у свима правцима ; и то мора тако да буде па ма како било физичко стање тела које се посматра, то јест Сунца. Кад не би било поларизације но пвицама , онда не бисмо знали да кажемо како је то физичко стање. Да је још жив славни секретар , он би одговорио , да на удаљењу на коме смо ми, регијон од извесног простора, узет по ивицама, даје , и поред најразличитијпх неравности, општи нравац, који се подудара са средњом површином на којој је привидна контура сунчева. Отуда и долази те сви зраци свагда скрећу у одређеном нравцу, кад се сви укуино ухвате у поларископ : следствено је о. туда , да ће зраци морати да представљају извесну • размеру светлости поларисане управно на излазну равањ (р1ап <Гешег§епсе), кад је тело, које шаље од себе зраке, чврсто или течно. У осталом , ја мислим , да општи трагови нису чињени на глатким глобусима; јер ја сам те опнге понављао за своју личну потребу и поуку , на једној рапавој сребрној кугли , па опет та рапавост и разна узвишења на кугли нису сметали да се поларизација покаже на широко око ивица, па и на самим крајевима много ближим центру. Друга је примедба још озбиљнија. Зна се по радовима Ангстрема (Ап§в1гоеш) да гасови и паре упијају саМо опе зраке , који имају нсту моћ преламања коју има и сзетлост коју те паре саме од себв пспуштају, кад се доведу до белог усијања. Полазећи с тог принципа, Бунсен (Бипвеп) и КирхоФ (ШгсћоН 1 )