Просветни гласник

аставу сунца

321

локазали су, да се вештачким путем могу произвести С1ш гдавни зраци сунчанога сиектра, пропуштајући кроз пару разлнчитих метада светдост, која изидази из једнога извора који даје стадан спектар. Ову дивпу дабораторијску комбинацију КирхоФ је хипотетички применио на само Сунце; требао му је извор ненрекидне светлости, и то би му бида ФотосФера сунчева; гребаде су му паре метада , кроз које светдост нролази, и те би му паре предсгављаде невидљиму атмосФеру сунчеву. Каке би пак бпде ове паре, то зависи од тога, каки су сунчани зраци. Алн само чврста ц течна теда, кад се доведу до бедог усијања, дају континуалан снектар , а гасови и паре дају спектар, у коме има само неколико светдих зракова ; дакде, Фотосфера не само што није гасовита , као што смо мн мисдиди, и као што је Араго мисдио да је доказао оннтом, већ је ФотосФера нека чврста кора, или је бар течна. Према томе, ова два сдавна онита као да протнвурече један другоме; ноларископска анадиза тврди овако, а сиектрална анализа онет онако, и многи Фнзичари, заборављајући како су нре кратког времена одобравали Арагу, на једанпут тврде противно томе. Што се тиче астронома , и ако је њино мнење, почев од Вилзона, основано на непосредном посматрању Факата, а не на аналогијама — ретко кад потпуним — између онпта чињеннх у кабннету и појава мрло неприступачних , који се збивају на небу, . они би Јкелнди , да физички закључци тако замашне вредности, престану једном да противрече један другоме, но да нанротив , сви укупно прегну да утврде праву истину. Ја држим да ћу бити у стању да покажем у другом деду овога сниса да је та противуречност само нривидна, да она додази једино што се сувише ансолутпо иди сувише скучено узима смисао извесних одредаба, извесннх појединости код обадва опита. А и сад се може дако доказати да се претноставка КирхоФљева, кад се узме у своме данашњем изразу, не сагдашава са стварношћу. Чим се узме да је ФотосФера чврст или течан омотач, тачност захтева да тражимо узроке пегама ван сале ФОтосФере, а то је КирхоФ и урадио. Он се нашао побуђен да се поново нрихвати нрве мисли Гадилеј-ове, који је покушао да још одмах у почетку објаснн пеге тиме, што светдост нродази кроз обдаке који су се случајно образовади у невндљнвој атмосвери сунчевој. Али је Галилеј брзо увидео погрешност своје претпоставке. Он је овако посматрао и резоновао. Узмимо на око две суседне пеге, које су, кад су бдизу центра сунчевог, једна од друге одвојене једним узаним светдим међуиростором. Ако су пеге постаде усдед каквих иротуберанса 1 , онда би се тај узани г Протуберансе су грдно велика узвишења гасна,усијаном стан »у , која се јав .ваЈу на иеким извеснпм местима на Оунцу. Превод.

међуиростор светлости све више смањивао што би се неге внше примнцале крајевима и носле неког времена би ншчезао, јер би се једна од протуберанса пројектовада на њега и тиме би га потпуно заклонила. Дакле посматрање нам показује да тај светлосни интервпд (међупростор) иосгојн до нвице кодута сунчаног, н умањава се, уонште узев, само сразмерно, а то долази од иерснективе. Већ су читава 2 Ј / 2 века како астрономи посматрају и мере ове појаве и никако не могу да иађу даје нримедба Гвлилеј-ова погрешна. Није нужно помнњати овде , да аргуменат Вилзопов (посљедоваоца Галидеј-овог) потврђује мишљење о облику пега. Довде смо посматрали пеге само у њнној конфнгурацији (међусобном размештају). Асгрономи су сету и задржали све до Хершла II, који је први увео у ово изучавање једно ново носматрање. Зна се од Фабрицијуса (Га1ЈПСШ8 ),Галилеја и II. Шајнера (Сћешег), да се скоро све неге налазб у једном појасу, који дежи између двеју нарадела од 30° иди 35° северне и јужне ширнне, изузев евкваторијадну зону од неколнко степени ширине, где се неге ретко кад појављују ; оне су дакле у истом односу са ротацијом сунчевом, односу, који не треба изгубити из вида, кад се објашњава физички састав ове звезде. Ова зависност извесннх неравности (узвишења) на површини од ротацијоног кретања није својствена само[Сунцу : ведике пданете; које се окрећу врло брзо, дају нам сличних црта у својим нрстеновима иараледним с њиним екватором ; и сама наша земља, гледана издалека, показује неке сдичности у томе у оним њезиним зонама, у којима вдадају пасатски ветрови и у интермедијерној зони тишине. Одатле је нроизишдо ово резоновање, где анадогија пе вреди. Ако су иоларни регијони сунчеви хладнији но његов екваторијадни појас, као што је то на нашим иланетама, онда би се, у след тога, и у сунчевој атмосФери породиле струје сличне с нашим пасатским ветровима (држећи се ненрестано хииотезе ненровидног језгра), а усљед тога оиет и цикдони (вртлози) или впјори, који су кадри да раздиру Фотосферу и да нродру кроз други слој чак до самог мрачног језгра, а то је кроз онај облачастн слој, којн је Хершед I замишљао да одбија светдост од себе. И он ),а би се водио рачун о узаним границама, међу којима се иеге обично надазе, као и код региона пасатских ветрова и земских мусона, 1 а у том су региону и цикдони (вртдози). И тако пеге бн постајале у след внјора, ко.ји нолазе озго па иду на ниже, а не услед еруиција које иду оздо на више, као што веле Вилзон и 1 Мусонп су правилни и периодични ветрови на индијском океану, који за 6 месецп дувају непрестано с' једне стране, а за другнх (5 месеци са супротне стране. Превод.