Просветни гласник

418

КАРАКТЕ1'НЕ С.1ИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

куражаше га Харпаг, да побуни Персијанце противу Миђана и да зарати на свога деду. Овај предлог допаде се вредноме Еиру. Оа тим писмом у руци, уђе он међу скупљени народ и рече: „Оа овим писмом Астијаг ме је поетавио за вашег старешину, и ја вам сад заповедам, да сваки сутра рано дође са једним српом." Перснјанци учинише, како им је сгарешина заповедио. Целога дана морали су они чистити једно ноље, које је обрасло боцом. У вече, после тако тешког рада, заповеди им Еир, да се сви лепо обуку и да сутра опет дођу. Еад се њих много искупило, заповеди им он да поседају у траву. По том донеше воћа, вина, закдатих оваца, јагањаца и т. д. те су кували и некли, пили , јели и веселили се. „Сад драги земљаци," рече Еир, „који вам се дан допада боље: јучерашњи или данашњи?" „Еако то питаш," повикаше сви, „јуче смо били робови, а данас господари." Тада им рече Еир: „ви ћете увек бити такви господари, ако збаците миђански јарам; али бићете као јуче робови све дотле, докле вам је господар бесни и грозни Астијаг." Персијанци су одавно били незадовољни са врло строгом владом Миђана, с тога су једва дочекали Еиров предлог. 0 тога се одрекоше Астијага, а Еира ирогласише за свога краља. Чим је то Астијаг дознао, посла он војску противу бунтовника, а за војсковођу постави Харпага. Ва Харпага је сад било дошло време освете. 0 тога се он не хте бити, већ са целом војском пређе Еиру. Астијаг нобесни од муке и заповеди, да се свештеници који су тумачили сан, разапну на крст. За тим искупи другу војску и сам пође противу Еира. Битка је била код Перзепоља, сгаре нрестонице персијских кнезова. У боју је Астијаг побеђен и ухваћен. Еир је лепо поступао са својим дедом и држао га је код себе до његове смрти. Околии народи, који су Миђанима плаћали данак, нарочито Јермени, мислили су, да га не морају плаћати Еиру. 0 тога Еир уђе у њихову земљу и зароби целу краљевску нородицу. Но иосле пусти он целу породицу и они посташе највећи његови пријатељи те у друштву са њима покори све околне народе. 4. Дела је Азија дрктала. Тада се подиже Крез, краљ од Лидије, који је био сродник Астијагу. Ње-

гова држава простирала се преко целе Предње Азије до реке Калиса, која раздваја његово царсгво од Персије. Ерез је био прекомерно богат, и с тога је сматрао да је најсрећнији човек на свету. Један пут дође код њега један мудрац из Грчке, по имену Оолон, Ерез му показа све своје богатство и све благо, и по том га са великом радозналошћу запита: „Е Оолоне, ти си толики свет обишао, кажи ми кога ти сматраш за најсрећиијега међу смртнима" (људима)? „Тела, једног грађанина из Атине" , одговори он. Ерез се чуђаше што он више цени једнога грађанина него њега, једног силног и богатог краља. 0 тога запита га зловољно: „ За што држиш ти тога човека за најсрећнијега ?" Оолон му одговори: Тел је живео у богатој Атини и био је срећан. Он је имао лену и добру децу, а доживео је и унучад, која су му сва осгала жива. Оам он био је добар и цела околина ноштовала га је. У кући је живео срећно и задовољно , и кад је веома остарио погинуо је у борби за отаџбину. Његови грађани ноштовали су га и за спомен подигли су му споменик." „Али кога држиш ти за најсрећнијега после тога човека", питаше га краљ. Оолон одговори: „Два грчка младића: Клеобиса и Бигина, Они су били браћа и били су изванредно снажни. Обојица су у нашим јавним играма (олимпијским) били један пут награђеии. При том они су веома волели своју стару матер. Она је била свештеница (калуђерица). Једног празника морала се она хитно одвести цркви; али њени волови не стигоше на време из поља. Тада се упрегоше два лена брата у кола и одвезоше матер цркви. Народ је то гледао чудећи се; људи су хвалили снагу и доброту младића, жене су сматрале њину матер за врло срећну што има такву децу. Мати је радосно хитала цркви са својим синовима, и кад стиже паде пред икону богиње и мољаше се да њеној деци даде, што је за њих најбоље. Младићи цреко мере уморени заспаше, али се више и непробудише. За спомен њиховог доброг дела и лепе емрти подигоше им Грци споменик." „0 Атињанине", — викну краљ зловољно зар тако мало цениш моју срећу, да ме упоредо стављаш са обичним грађанима." Оолон одговори: „0 Ерезу! Често је неки сиромах човек далеко срећнији него богат. А осем тога, ја увек мислим на то,