Просветни гласник

карактерне слике из оиште историје 457

један храм. Али кад му се заклеше, да н>ему неће нико ништа, он се врати из храма, и сам отпоче бранити стрица Ликурга. Ликурго је на првом месту установио сенат, или савет стараца. Овај сенат звао се герузија и имао је 28 стараца. Оваки старац имао је више од 60 година. Оенат је имао једнаку власт са краљевима. Ако би краљеви хтели рђаво поступати са народом, није дао сенат; а ако би народ хтео неправедно викати на краљеве, није ни то дао сенат. Ако су краљеви или старци хтели неки нов закон да издаду, они су за то морали сазвати народ и казати му. Ако народ не пристане да се неки закон изда, онда тај закон не вреди. На скупштину су долазили сви Шпартанци, који су имали 30 година. Још је народу било дозвољено, да изабере пет људи, који ће пазити, да чиновници не суде криво народу. Тих пет људи назвати су е®ори, Други важан посао што га је Ликурго извршио, јесте подела имања. Ове земље, све богатство, било је прешло у руке неколико љјди. Ти богати људи живели су раскошно и трошили прекомерне новце за своје задовољство. Остали сиромашан народ трпео је, патио се и мучио. Ликурго је видео да је то неправда. Ту ненравду он је исправио овако: Сву земљу поделиоје на 39 000 делова. Девет хиљада делова поделио је међу Шнартанцима, а тридесет хиљада међу Лаконцима. Иико није смео продати своју земљу, већ је прелазила од оца на сина. (Кад се доцније Ликурго враћао са неког путовања и прошао кроз Лаконију, на видео како су имаља сва једнака и лепо засејана, рекао, смешећи се, својим пратиоцима, ове речи: „Изгледа, да цела Лаконија припада многој браћи, која су се сад изделила"). Но и ако је Ликурго ноделио имање, он није могао поделити новце, које су богаташи имали. Да се не би богаташи са новцем осилили, Ликурго забрани, да се троше златни и сребрни новци. Место тих новаца, он заведе новац од гвожђа. Један комад нових новаца вредео је 230 талира, а био је тако велики и тако тежак, да се могао само на колима носити. Ликурго је тим новцем хтео још и то, да лопов не може новац покрасти , и да се чиновник не може подмитити, јер ннје могао новац да однесе. Но Ликурго није добро урадио, што је та-

кав новац завео, због другога нечега. Тако на нрилику трговци, занатлије, људи који еу писали књиге итд. нису више долазили у Шпарту и доносили своје еспапе. Тиме су Шпартанци остали осамљени и одвојени од других држава. Да би још више укинуо раскош, Ликурго је завео заједничко хранење. Нико се није смео хранити код своје куће, па ни сами краљеви. На пијаци су били урећени столови за ручавање, и ту је морао сваки у одређено време доћи. За сваким столом ручавало је обично по 14 лица. Свако то лице било је дужно да да месечно но нешто јечменог брашна, вина, сира, смокава и нешто мало новаца. Најобичније јело била је црна супа, (чорба) која је готовљена од свињског меса, крви, сирћета и соли. При оваким ручковима често су бивали и дечаци. Они су ту долазили као у школу мудрости, где су слушали мудре разговоре етарих људи. Но некад су се стари људи и шалили и навикавали младиће, да умеду шалу нодносити, а, да се не љуте. После ручка одлазио је сваки кући , а у вече нико није смео носити Фењер, да би се тиме навикавао на одважност ноћу. 4. Вбог оваког уређења шпартанске државице, богаташи се јако ражљуте на Ликурга. Они су га грдили и нападали свуда, и кад год су могли. Један пут га заокупе камењем тако, даје морао бегати у један храм. Тек што је он био измакао, а један младић (Ллкандрос) појури за њим и пристиже га. Кад се Ликурго окрете њему, младић га удари тако јако штапом по лицу и но оку, да му једно око истера. Ликурго и не закука, већ сгаде и показа грађанима своје крваво лице и око. Кад то видеше, постидеше се и нокајаше, и прође их љутина. Они ухватише онога младића, предадоше га Ликургу, а по том га отпратише до куће. Ликурго пусти остале људе да иду К } г ћи, а онога младића одведе у своју кућу. Скрушен и посрамљен стајао је младић пред Ликургом. Али Ликурго му није хтео ништа, већ му заповеди да код њега служи као обичан слуга. Олужећи неко време код Ликурга, младић је видео како је он благ и добар, и како је његов кућевни живот врло обичан, па је после свуда хвалио Ли58