Просветни гласник

кагактерне слике из опште историје

ник. Доцније је Ксенофон био врло знатаа, човек. Он је у Атини постао војсковођа и водио је знатне ратове у друштву са Шпартандима противу Персијанаца. У бојевима је увек био храбар. Но он је много знатнији по томе, што је писао многе књиге. Писао је о животу свога учитеља Оократа и још многе кљиге, из којих су Грци онда имали шта науучити. И данас су његове књиге важне. Но Ксенофон је морао постати тако знаменкт човек, јер је увек био вредан и прилежан. Он се тако био предао Сократовој на.уци, да му ништа није било тако по вољи, као кад слуша Оократа. КсеноФОн је говорио, да ништа није корисније, него бити у друштву са Сократом. И доиста Сократ је одвратио многе младиће од рђава живота, који су били почели проводити. Овоје ученике учио је Оократ на на.јпростији и најлакшн начин. Тако на прилику кад један његов ученик, (Алкибијад), није хтео да се усуди да говори пред народом беседу, Сократ га је овако учио: „Да ли се ти бојита да говориш пред једним чизмаром?" „Не", одговори му он. — „Да ли се можеш збунити пред једним ковачем?" — „Такође не", беше одговор. — „Адалиби се препао пред каквим трговцем?" — „Тако исто не". — „Па шта хоћеш онда", рече му Оократ, „из таквих се људи састоји цео атински народ. Кад се не бојиш по једнога, онда за што да се плашиш , кад су сви искупљени." Од својих ученика Сократ није ништа наплаћивао. Један младић стиђаше се да иде код Сократа за то што је био сиромах. Кад је то Сократ дознао запита га: „за што се ти стидиш преда мном?" „За то што чемам ништа да ти дам", одговори младић. „Вар ти себе тако мало цениш ! Ти мени дајеш врло много, кад ми даш самог себе", рече му Сократ. 3. У Атини је било много људи . који су мрзели Сократа и његову науку. Они су га клеветали и гледали су да га на сваки начин опадну и исмеју. Али кад им то не поможе, они га оптужише јавно. Њега су окривљивали, да не верује у богове, у које верује његов народ, и да својом науком квари младеж. С тога су тражили, да га као опасног човека

осуде. Сократ је тада имао око седамдесет година. Он је држао за недостојно да се брани од такве лажне оптужбе. Кад је изишао иред суд казао је само то, да је он свуда јавно учио, и да му за 30 година учења није ништа друго на срцу лежало, већ да своје суграђане научи да буду честити и срећни. Али тако искрена одбрана јако је огорчила и наљутила судије. Они су се надали, да ће он као и други кривци, дугим говором, молбом и сузама тражити да се на њега сажале и да га помилују. С тога затворише га одмах у тамницу. Један његов пријатељ сднесе му тамо једну врло лепу одбрану, да пред судом говори. Сократ је прочита и виде да је лепа. За тимрече: „Кадбимити донео лепе и меке чарапе, ја их не бих обукао, јер ја то за нечовечно држим." За тим му поврати одбрану. Одмах иосле тога сазову скун од атинских грађана. Већина је гласала да се Оократ осуди на смрт. Сократ врло мирно саслуша своју смртну пресуду, али је не саслушаше мирно његови учепици. Они нагрнуше судијама са сузама у очима и даваху голему суму новаца , да им пусте њиховог учитеља. Али то им не хтеше учинити. Оократ се опрости са судијама, који су га бранили и опрости онима који су га осуђивали, рекавши овако: „Времеједа се растајемо, ја да умрем, а ви да живите, — но чија је судбина боља, то не зна нико осем једини Бог." И доиста Сократова је судбина била боља. Оа ведрим челом и сигурним кораком удаљио се Оократ из суднице и вратио се у тамницу. Његови пријатељи отпратише га. Кад је видео, да неки од њих плачу, рече им: „Шта значи то, да сад пдачете ? Зар ви нисге одавно знали, да ме је ирирода која ми је живот дала, одмах и на смрт осудила?" Један његов ученик му на то рече: „Ах, драги Сократе, ја не разумем, за што ти мораш невин умрети." Али Сократ му одговори: „Зар би ти мене радије видео, да умрем као кривац?" Једна мала утеха за Оократове ученике бида је та, што је дан његовог погубљења одложен. Овета лађа, коју је свештеник бога Аполона шиљао сваке године на острво Делос, била је спремна за одлазак. С тога се, по неком старом закону, није смело извршити никакво погубљење док се лађа не врати. Протекло је тридесет дана док се лађа вратила, и