Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОНШТЕ ИСТОРИЈЕ

501

них људи и ићи да сдуша науку код најбољих учитеља. Оократ је био сиромах, ади њега потпомагаше један врло богат човек (Еритон). Тако Оократ постаде мудар и разуман човек. Али он није само познао ираву истину и за њу се борио, већ је свакад у своме животу служио другима за углед. Сократ је ире евега хтео, да му дух буде саободан и да се ни у чему не покоррва ономе, што само с поља изгледа лепо. Он је као главно правило поставио ово: поштено радити и поштено живети свуда и свакад. Јео је врло умерено, а пио је само колико је нужно било да угаси жеђ. Никад није хтео претоварити стомак ни јелом ни пићем. Одело му је било врло просто. Никад није носио много одела, већ обично један огртач, а свакад је ишао бос. Таким животом његово је тело очврсло, те је лако могао сносити зиму и врућину, глад и жеђ. Али ипак никад своје тело није држао нечис/го, а кад је видео, да то неки други чини, он га, је прекоревао. Кад је један пут видео једнога свога ученика, који је хтео да се носи као Оократ. у подера-ном огртачу, викну : „пријатељу, пријатељу! кроз рупе твога огртача ировирује сујета." Тиме је хтео да му каже, да он не може бити оно што и његов учитељ. Оократ је од природе био строг човек али великом пажњом и равнодушношћу он се навикнуо, да све може сносити. Кад га је једном један расрђен човек ударио, рече он мирно смејући се: „штета, што се не може у напред знати, како је добро, да се носи шлем (заклон)!" Никад није изгледао невесео и намргођен. У свој разговор увек је мешао по неку шалу. Кад је говорио о томе, како сваки човек треба да је поштен, и кад је говорио о сили божијој, тада су његове речи продирале свакоме у душу. Један атински војвода (Алкибијад), који је био врло непостојан, и који је слушао многе говорнике, рекао је ово: „Оократов говор тако ме нотресе, да ми све срце лупа, а сузе из очију хоће да ми ударе." Оократ је био и добар војник и више пута храбро се борио за своје отачаство. У једној битци избавио је живот атинском војводи (Алкибијаду). Али Оократ исто је тако био храбар и као грађанин, и није се покоравао ничијој сили. Кад су Атињани код острва

Лезбоса задобили једну битку, било је наручено двојици војвода, да пазе да избаве оне, којима се лађе поломе. Они то нису могли извршити због велике буре. Атињани, не назећи на то, саставише еуд, и евих десет војвода, који су код Лезбоса заповедали, предадоше суду да их осуде. Сократ ј е у томе суду председавао, и не хте дозволити, да се војводе осуде, докле их не саслушају. Народ ноче викати, богаташи ночеше претити, али је то све било узалуд. Оократ се не препаде ни од вике народа ни од претње богаташа. Он је волео нравду, на за то је и радио право. Народ је морао нристати да буде како је Оократ хтео. \) Како је Сократ учио Сократ није имао никакву особиту школу, као други учитељи у Грчкој, него је свуда и на улици и код куће, казивао своју науку и сгарим и младим. Он је своју науку казивао богатима и сиромасима, занатлијама и трговцима. Често је човек могао видети Сократа, где је од какве радионице направио школу, и где у њој казује своју науку. Усред дана могао се Сократ видети, где на неком месту нроповеда науку народу, који се око њега иекупио. Рано изјутра одлазио је Оократ у гимназије, где је атинска младеж учила телесна вежбања. Тамо је налазио и одрасле људе те се с њима о којечему разговарао. Око девет часова ишао је на пијацу, тамо је налазио највише људи и тамо их учио. Ко је год.-хтео, тамо је могао слушати Сократову науку. Кж> пгго је И сам говорио, главна му је цељ била „|,а ловп људ-е", и то му је добро ишло од руке. Г Оократ је желео,' да придобије у сЦј^ ч : друштво Есенофона, једнога врло даровитог младШ^ЈедаЈјпут пресретну га он у једној тесној улици и рече му да стане. КсеноФОн стаде. Тада га Оократ запита: „Кажи ми, где се купује брашно?" „На пијаци", одговори младић. „А маслине?" запита опет Оократ. „И оне", беше одговор. „А где се иде, па да човек постане мудар и добар ?" Младић ћуташе и не одговори ништа. „Хајде за мном", рече му Оократ, „ја ћу ти токазати." Од тада су њих двојица постали највећи пријатељи. КсеноФОн се никад није одвајао од Сократа и био је његов најбољи уче-