Просветни гласник

500

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

од 60 000 људи. Оа великом муком еавлађивао је Атињане да и против вегове воље не изађу у бој. Његови непријатељи подемевали су му се и певали му погрдне песме. То Перикла није збунило. Он посла 100 ратних лађа, те опљачкагае све обале Пелопонеза. Пелопонесци не имађаху хране и морадоше одступити. На скоро Атињани добише страшнијег непријатеља, него што је пелопонеска војска. У Атини се појави куга, која је нренета на лађама из Азије или Африке и отпоче морити страшно много света. Детња врућина, нагомиланост сељака у вароши, који су живели у влажним колебама, учинише те болест поста још бешња. Болеснику се запале очи, језик и гуша, и жеђ их страшно мучи. Чиреви су скакали по цревима и кожи и још више мучили болесника. Та болест страшно је препала и забунила Атињане. Нико није о добру мислио. Многи не хтеше више веровати у богове. Богаташи су се само гостили и веселили, док их смрт није уграбила. Настаде неред и квареж свуда. Ови су окривљивали Перикла, и одузеше му власт, па га још и новцем казнише. Тако је Перикло при крају свога живота био кажњен од онога народа, који га је обожавао. Његовог пријатаља Фидија, великог сликоресца, оптужише да је сакрио нешто злата, кад је правио слике. Њега не могаше одбранити ни сам Нерикло, већ га бацигае у тамницу, где је и умр'о. Неблагодарност атинског народа нрема Периклу била је мала за, њега према другој невољи, која га је снашла. Еуга је снашла и његову нородицу, и њему умре сестра и син. Али Перикло је то све сносио јуначки. I I.о кад му умре и млађи син, и кад му, но атинском обичају, метуше мртвачки венац на 1'лаву, њега облише свега сузе од тешка бола. Атињани видеше како су били неблагодарни према Периклу и како су се огрешили о њега. 0 тога му повратише сву његову власт. Али он није дуго унрављао Атињанима, — куга је и њега снашла. Кад је лежао на самртној постељи, његови пријатељи говорили су му о томе како је много добра учинио своме народу. Он је одговорио само ово : „ја се не чудим, што ви спомнњете само то, дасамјаимао једнаку срећу са многим другим војсковођама. Ваборавили сте оно, што је најлепше и најбоље, ато је, да ни једном Атињанину нисам никад никакво зло учинио."

После смрти Периклове наставио се рат између Шпарте и Атине и трајао је више година. У томе рату и Шпарта и Атина и све друге грчке државице сатирале су своју снагу узалуд, трошиле новац, и губиле људе без икакве нужде. Од тога рата почеле су пропадати грчке државице тако, да се више никад нису повратиле на ону снагу и ону слогу, какву су ире тога имале. (Да ученици изреку свој суд о Периклу и његовом раду). IX С о к р а т 1. Пре 2500 година, дакле на 500 год. пре Христовог рођења, у Грчкој је било много учених људи. Ти учени људи звали су се софисте. ОоФисте су учили, да људи не могу никад сазнати праву истину. Тако на ирилику, кад један соФиста учи људе, он им један пут каже: снег је бео, а други нут вели: снег је црн, јер је и вода која од снега постаје црна. Други опет говорио би један пут овако : Добро је лагати, а други пут би говорио: није добро лагати. ОоФисте су увек говорили, да нико не зна које је права истина. На пример кад се за траву каже да је зелена, онда соФисте нитају: чиме се може доказати, да је трава зелена. Говорили су увек и свуда, да људи не могу никад сазнати, шта је добро, а шта је зло, шта је поштено а шта неноштено. Они су учили, да човек треба да ради онако, како му кад треба и како је за њега боље. ОоФисте су путовали по Грчкој од места до места од вароши до вароши. Увлачили су се у богате куће за учитеље младићима и свуда су казивали своју науку. Против лажне соФистичке науке устао је један човек, који се звао Сократ. Он се родио 469. год. нре Хр. рођења. Отац му јо био каменорезац у Атини, а мати бабица. У једној причи казује се, како је пророштво заповедило Оократовом оцу, да своме сину донусти да ради штогод хоће и да га ни на што не наморава. У почетку Оократ је почео учити занат свога оца, али му се то није допало. Он није хтео у камену, дрвету, или слоновој кости да изрезује слике, већ је хтео у самоме себи и онима, који су доцније код њега учили, да изреже слику поштена живота. За то он отпоче читати књиге уче-