Просветни гласник

НдСТЛВА ПИСАН.А

515

ске династије и учиннда Фрапдуску и Аустрију савезницама у седмогодишњем рату. Нека би се то из програма баш и изоставило, наставник који нредаје историју не може преко тога муком прећи, јер иначе излаже се прекору да не представља перно историјск,е догађаје. Што се тиче тестамента Петра Великог, и он не мисди да тиме што сс он у програму спомиње хоће да се каже да је он у истини постојао, нпрочито у смисду освајања западних држава итд., већ једино као историјско предање које се о њему сачувало у смисду осдобођења Хришћана испод Турака и да крст часни дође на цркву Оофију у Цариграду. Најпосде пристаје да се у програму тај тестаменат као иарочита тачка не спомиње. Пошто је Гдавпи Просветни Савет узео на знање посдедњу изјаву известиочеву, то је с 5 противу 4 гдаса оддучио : Да се у програму нсторије народа Фраицуског нод вдадом апсодутизма не спомнње ништа о метресама и вдади Помпадуриној.

С овим је састанак закључен.

САСТАНАК С1ХХУШ 22. Јуна 1883. год. у Београду Били су: потпредседник Ј. Пецић ; редовни чланови: Ст. Д. Поповић, арх. Н. Дучић, др. В. Бакић, др. Л. СтеФановић ; ванредни чланови : М. Валтровић, Јов. Ђорђевић, протосинђел Никанор, Драг. Плајел и II. Никетић. Привремени пословођ др. Ник. Ј. Петровић. I Прочитан је и потписан протокол 17(3. састанка. II Министар аросвете и црквених аослова, писмом од 18. Јуна ПБр. ^932., сироводи Савету на оцену сведочапства Владимира Јовановића , који се моди за предавача у средњој шкоди. Пошто је Вдадимир подожио испит и свршио Фидодошко-историјски одсек фидософског Факултета па Ведикој Школи, то је Просветни Савет мишљења да Владимцр Јовановић има обичну квалиФикацнју за предавача у средњој школи, а за историјске нредмете и језике. Пошто је дневни ред исцрпен, потпредседник је закључио састанак.

НАСТАВА ПИСАЊА (по ШТОКМАЈЕРУ) (ОВРШЕТАК)

Ако је овој настави пре свега задатак тај, данастане. да руконис ђака у сваком погдеду буде нпа видан, онда се пита, да ли су за то нужне и потребне шпартане липије по којима да се пише, и да ли учепици, који се уче писати, треба да их се и придржавају илн не. Одговор на ово питање као да нам се сам даје. Истина да су се изврсни краснописци противу тога изразили, да се међу линијама пише, јер они много на то полажу, да се рука, сдободно и правидно креће. ^ли као да су они овде имали више на уму одраслију децу, кад су се тако изразиди, код којих је рука још од почетка навикнута на рђаво писање и којима је и потребна већа корективност, а не и код почетника , за чију се неизвежбану руку тек хоће да положи ирави основ за леио писање. Изгдеда као да се већ у опште стекдо то искуство, да се цељ слабо иостизава, ако се писање не почиње учити по шиартаним линијама, и ако их се деца при томе строго и не придржавају. За почетак нужне су четири хоризонтадне линије, две за кратка писмена, а две за дугачка тако, да онде, где се више редова

нише наједном дисту, уједно ове крајне линије служе и као међа а и као крајне диније за редове који су пред овим и који су за овим. Растојање ових динија једне од друге завнси од нормадне висине и дужине кратких и дугачких слова. Да. ли су н које помоћне диније (од десна у лево) нужне, такође је питање једно о коме је се водида иренирка нодуже. У кратко да кажемо, ова је линија исто тако иотребна као и оне хоризонталне. Та у кодико је за тим стало да се деца науче да у правој динији и у хоризонтадном правцу иишу, и да даду писмепима њихову праву дужину и висину, у тодико исто треба и да се навикну и да писменима даду потребан и нравидан нагиб нрема основној линији, а за то ће им најбоље послужити и од иомоћи бити косо повучене диније. Питање је овде само сад, да ли су ове косе линије нужне у толиком броју, да за сваку основну црту писмена по једна од њих има, или ће довољно бити ако се у извесном само одстојању повуку. И око овог питања вођена је дуго дебата међу краснопнсцима. Што се нас тиче, ми се одлучујемо за ово последње, 65*