Просветни гласник

71*

ЦАРСЕА АКАДЕМИЈА НАУКА У ПЕТРОГРАДУ

не толико тачним носматраљима других астронома, беху довела нашог астронома до претноставке: да у тој системи бивају аамашне промене и да се ненодударање пређашњих иосматрања може тумачити доста и тиме, што се прстенови Сатурнови, ширећи се све више унутра, прнмичу к планети својим унутарњим крајем. Од тог времена планета је свршила потпуно свој обрт око Сунца, на је ове године била у истом положају према Сунцу и Земљи, у ком се видеда 1851. године. Користивши се том повољном пршшком да проконтролише своју пређашњу нретпоставку, Струве је посматрао прстен Сатурнов и према пређашњем мерењу нашао да нема ни трага. од постуиног кретања прстена. Посде овога остаје астрономима интересантан задатак да објасне, каквим се узроцима могу прнписати големе разлике пређашњих посматрања. Задатак је тим сложенији, што се, ма да нема посгупних промена у тој системи, инак не може порећи да промене ностоје, већ и по томе, што се опа црна пруга, која је 1851. године раздвајала тако иазвани тамни прстен и коју су онда посматрали Струве и други астрономи, није ове године видела ии нри најновољиијим условима за посматрање. Тако су исто интересантне промене што су се опазиле на иовршини Јупигеровој носле 1879. године, кад се беше опазила иозната црвена пега на тој планети. Картаци, астроном морске онсерваторије у Николајеву, пажљиво је пратио и проучавао ту иегу, па је нашао да се за ово три године није променио општи изглед њезин. Но строго проматрање ухватило је, да се та пега креће најлак планетом к екватору, те се као и не може сматрати да је неки део тврде масе Јунвтерове, мадаза позитивне закључке о томе треба још и даљих посматрања. Свакако та се пега јако разликује од свију осталих пега Јупитерових, белих и црних, које се брзо мењају и стоје у свези са снажним атмосФерским струјама планетиним. Академик А. Н. СавиЛ штампао јеунашем „Билетену" своју белешку о посматрању истих планета, Сатурна и Јупитера а и Нептуна, како су стајале 1881. године једна према другој. Као што је познато, огромна маса планете Јунитера има најјачи утицај на еволуције елиитичнога кретања свих тела сунчане системе. И ако су се многи астрономи трудили да ухвате што тачнији рачун о томе, ипак добивени резултати још не задовољавају потпуно садашње захтене теорије, који се множе што тачност посматрања бива већа. Ова је нразнииа изгледала веома осетна Баклунду, при његовом испитивању кретања комете Енксове, и побудила га да предузме ново мерење тога елемепта, служећи се Репсолдовим хелиометром пулковске оисерваторије. Он је, на предлог 0. В. Струвеа, прн том

56 В

послу нанустио пређашњи у опште усвојени начин мерења растојања између планете и њених пратилаца, па је место тога мерио растојања и углове положаја поједнних пратилаца измеђ себе. У већ поднесеној расправи он је изнео тај начин мерења и показао у колико надмашује иређашњи начин, што сетичетачности. Посматрања, која Баклунд чнни већ од три године дана на овамо, свршиће се ове зиме и могу се од њих очекивати резултати, који ће потпуно одговарати захтевима науке. Академик Савић поднео нам је расправу о појединим еволуцијама у кретању комета и малих планета, у којој су белешке и тумачења што се тичу начина Ханзенова и Тијетинова. 0 величанственнм кометама 1882. године добијала је академија од г. Струвеа у разна времена усмене извештаје. Међ радовима око тих комета веома су интересантна снектроскопска посматрања г. Хаселберга, која је чинио у Пулкову. У Велсоној комети, која је изнајнре нмала познату угљено-водоничну спектру , та се спектра на један мах заменила -сјајиом линнјом натријума, чим се комета приближила сунцу; кад се почела удаљаватн од сунца, опет су се виделе линије угљено-водоничне. Очевидно је, да је близина сунца знатно измеинла Физичне услове у унутрашњости саме комете. Из пређашњих извештаја Хаселбергових познато је, да слични појави бивају и у Хајслеровим цевима кад ради електрична струја. Кад у цевима има натријума, онда је он носилац струје, а водоник остаје пасиван. Ово је нов доказ за елект|»пчну теорију светлостн кометске , која најзад не искључује из комета и одсјахивање сунчане светлости. Међу астроФизичка исиитиваља долазе и Фотометрични радови секретара пулковске опсерваторије г. Линдемана, о којима смо већ више пута говорили. Он је ове годнне поднео академији две расираве: једна је као доиуна нређашњем његовом сниску нових звезда црвене боје, која се сматра као знак нромењнвости звезда У другој интересантној расправн Линдеман, на основу соиствених опита, доказује : да мишљење о промењивости црвених звезда много зависи од мање осетљивости човечијега ока нрема црвеној боји ; иа налазн : да се јОш не може сматрати као доказана промењивост код многих звезда те боје. Оптички појави, што се онажаЈу кад иланете мањега реда пролазе поред Сунца, веома сметају тачиоме иосматрању и извођењу резултата. Пре су такви појавн приииснвани понајвише тако названој диФракцији, али без доказа , јер се није досга проучавала теорија тога појава. Математична теорија дифракцнје у дурбинима астрономским , коју су пре педесет година израдили Ери и Шверд, ограничила се на по-