Просветни гласник

672

113ВЕШТАЈИ ШКОЛСКИХ НАДЗОРНИКА 0 ОСНОВЦИМ ШКОЛАМА

оденом држе око ^добар"' (варирајући иамеђу 3'485 и 3*060). Очевидно је дакле, да се је још далеко од жељеног успеха у настави , и ја нисам иропустио, да у иосебном делу и на своме мссту не нрибележим снаку и најмању сметњу, која је стајала на нуту сигурном постигнућу наставне цељи у нојединим учевним нредметима ; а овде ми је дужност, да у општим дртама назначим све примећене недостатке, мане и препоне како у ствари наставе, тако и у сгвари васпитања и адмпнистрације у прегледаним школама. I. Настава. 1. Закон божји. Многи наставници не појмајући васпитне цељи науке хришћанске у основкој школи, ограничавају се на пуко и сувопарпорецитирање дотичних дела библијске историје и начела науке хришћанске, Оваку цељ постизавају они претераним теретењем и кињењем памћења дечијег. Ту се — сва прилика, — све предавање учитеља састоји у томе, што отвори дотичну наставну књигу и каже: „Одавле — довле!" — без и једне речи тумачења, без и једног слова објашњавања. Струне детињег срца остану и недотакнуте, и недарнуте. Све учено пролази мимо млађаног и празног чуства: „на једно уво улази а на -друго излази," чим мину дани испита. И срећа би била, кад бн ово био последак само незнања и неспособности наставника; али, на жалост, има прилика, где је то и отроче спекулација наше ФилозоФСке недоношчади, нашијех атејиста и материјалиста. Таки васпитачп без страха и зазора тврде пред децом и пред свима слушаоцима на испиту, да „свака животиња има душу", без да та животињска душа г. наставника сама о себи има и појма н без да је икада и ррзмишљала о томе, колика је и каква је разлика између „животињских душа." Оваки заблуђеници тим су опаснЕЈи у школи, што су тврдо уверени, како они новереним младим људима хоће да проповедају само — „истину", не видећи ни из далека, да тнм „ноживотињују" те исте младе људе, и да тим руше темељ наравствене зграде, коју је подигао геније целог човечанства, геније божанствени, коме је мило да постоји љуцки род. Ако је иком народу на свету пужно наракствено, религиозно образовање, то је доиста српскоме. Овај се још не беше ни потпуно похришћанио, а већ га стиже велика народна несрећа, која му кроз внше векова не даде ни ока отворити, од куда ли помишљати на то, како би даље наставио своје образовање на темељу, кога бијаше Свети Саво ноложио. И тако српски народ мораде у религиозном погледу остати иза многих других народа. Но ношто је религија најпоузданнји и најбогатији извор за наравствено обра-

зовање, како појединаца тако и целих народа, то се данашњи српски народ може ценити сретним, штоје у стању, да своје религиозно образовање настави онде. где је престао последњи Немањић. С тога је српској народној школи данас у нрвом реду дужност, да науку хришћанску својски негује и да настојн да узвишеним начелима наше вере што боље упитоми и што више оплемени наравствену страну на рода свога. Свако дело свештене историје, свако начело наше хришћанске вере усностављено је, не за то, да ми за њега знамо. него да га у срцу осетимо, да њиме своје осећање гимнастишемо, да му том гимнастиком дадемо нравац за племенитим и узнишеннм. Но пошто је вера впше ствар срца него ствар разума, за то ваља да ;; потиче од срца одушевљеног васпитача, на ће тек онда бити у стању, да достигне до срца васпитаникова. Признато је, да је наравствено образовање еминентна дужност народне школе. И кад је то тако, онда нам је нужна и грађа за то образовање. И од куд боље да узмемо ми ту грађу и да се њоме послужимо, ако не из наше вере, где је љуцки гепије почињући од првога човека, коме је било мило живети, па до дана данашњега сложио све, што је темељ миру и срећи човечанства ? — Или мисле наше материјалисте, да су у стању у место те најсигурније наравствене зграде успоставити нову, њој равну ? До данас пх нисмо впдели у том послу, него ненрестано их гледамо на послу простога игноровања. Или наше атејисте мисле, да треба оставити пустош у срцу човечијем, као што је пустош у срцу вучијем? — Но онда тим се одричу права да буду васпнтачи људи. Огромна већина наставника прегледаних школа са свим је поњала педагошки значај науке хришћанске, и не самб да је далеко од овога нрекора него заслужује најтоплије признање; а оне који то не разумију или тај значај хотимице изврћу, треба строгим мерама упутити, да у будуће науку хришћанску боље набљудавају, и негују је у духу педагогије. Учитељи не би смели споменути ни једнога дела свештене историје, а да га деци сигурним нотезима не објасне и ватреним речима до срца и до осећања не доведу; и по том да одмах дете у свезу са делом или верским начелом доведу, и ова на живот детета нримене. Непоњатно је, како се може наћи наставника, који остаје од чуда запањен, кад му се рече: „Изведите наравствену поуку из овог дела," немајући ни појма о томе, што је то наравствена поука ! Постојећи расноред пронисује, да се у I разреду молитве уче на црквено славенски и да се превађају