Просветни гласник

678

на. српски. Ово је могуће и иде без запреке само у оним школама, где су искључиво српска дсца Но гди су више пута у школи само влашка деца, са свим је пемогуће, проиисано постићи. Јер за ново уписану вдашку децу са свим је неногуће у исто нреме учпти модитве на црквено-слоненском, каддецајмп ни речи српски не разумеју. За то неки учитсљи иринуђени су да молитве уче само на. црквено-сдовенски, а дрјги, наметпији, само на српски. Разуме се да је настава у првом случају пуки механизам, а да о тумачењу или објашњавању не може битп ни говора. За то би добро било, да се односно школа са влашком децом успостави правило, да деца за приу годину уче молитве еа српском, а тек друге године, кад добију и словенске букваре, да те молитне науче и на црквенословенском језику. Неки учитељи при предавању библијских прича не држе се ни мало систематике, него вежбају поједине приче без икакве међусобне везе. Но пошто су ове приче тако поређане, да једна према другој стоје као узрок и иоследпца (нарочпто у старом завету), то наставници не би требали ннкако да ову везу нануштају, јер тим се у многоме отежава памћење, које је тек онда лако и сигурно, кад се нови појмови наслањају на старије њима сродне. Мало који је учитељ са геограФпјом, где то може бити, прискакао у помоћ библијској историји, која би дела деца много боље и поњала и памтила, кад би јој било познато и земљиште, на ком су се та дела дешавала. Неки су учитељи катихизис злоупотребљавали тим, што су дали буквално но њему учити, без да су са наставном грађом поступали методички, него су само дали исту на изуст научити; што не само да није донела никаква успеха, него је у стању да деци тај предмет омрази. За то би требало да се катихизис ученицима са свим узме из руку; нити ће дотле бити краја новим злоупотребама. При објашњавању текста учитељ би се имао строго чувати од сваког критичарлука и од унашања сваких материјалистичких назора, као да „шест дана стварања света, није шесг дана, него милијуни векова, милијунв столећа;" јер оспм што је непедагогпчно, оно је и врло глупо говорити с децом I разреда о милијушша векова, док она немају појма још ни о десет година ни о 10 дана." Један је учитељ научио децу, да му се на команду крсте ; оваке иезграпне оригиналности треба најстроже забранити. 2. Сриски језик. Читању се у већини школа не поклаља достојна пажња. Негде је слабо и песигурно,

негде нребрзо а најпише са досадном монотонијом у нагласу. Нееигуриост у читању ириметпо сам највише код оних наставиика, који су реалнпји у настави, и који читање у неку руку сматрају за ствар механнзма, за ствар узгредну. Опасније од несигурног читања јест пребрзо и монотоно читање. Где год сам нашао, да ученинп брзо читају, ту сам приметио, да они брзо и говоре али и слабо мисле. Мишљење је ту шепртљаво и обично нелогично, а закључци погрешпи. Та појава са свим је природна. Јер вежбајући се дете брзом читању, научи отуд и брзо говорити и мисли да може зрелу мисао казати, чпм уста отвори. И пошто за образовање зрелих мисли треба времена, то такој деци утече језпк пре но што је мисао сазрела, и разуме се да мисао мора исиасти саката. Така деца обичпо се нобркају још пре но што Јста отворе, јер желећи да одмах одговоре, а видећи да немају још шта одговорити, цдаше се и збуњују. Оваке последице опажају се особито код оних учитеља, који до брзине у чптању све држе, и који прн испитнвању читањ-: држе права олимпијска утркивања. Ту је девиза: „Ко брже, тај боље." Овакн учптељи ни сами не знаду, колико зла тим учине. Оваким поступањем убије се у младом човеку најодличнији дар љуцки— дар говора. Овака деца биће носде кроз цео живот оскудна у говору, нити ће икада бити у стању да своје мисди љуцки искажу. Овим се најбоље и објашњавају мане у говору код многих шкодовапих људи. За то би требадо да наставници више назе на сигурност у читању него на убитачну брзину. Еао што брзање у читању на послетку прелази на дух дегета, тако штетна је по њега и блејаста монотонија у нагласу. Ништа није у стању да тако прекине сваку везу између језика и моћи мишљења детета, као оно убитачно звоњење у нагласу, које већ по спољашњем свом утицају нроизводи неко непријатно осећање о свом нељуцком нроисхођењу. Та најпростије животиње дају од себе пријатнији и нијансама богатији гдас. Оваки нагдас не само да је противан љуцком достојаиству, него је потпуно понижење истога, и не би се смео трпити нигде, где су људи здравог разума, а пајмање у светом храму иросвете, у народној школи. Овај порок шкодски још је онаснији по свом унутарњем дејству. Њиме се, на нме, од човека прави слепа. и мртва машипа, којанема никаква осећања о својој снази, нити је таки снособан икада устати на своје ноге. То је дакле опасно и по карактер васпитаника, који у првом реду ваља да образујемо како ваља. Код велике већине учитеља нашао сам, да ни мадо не објашњавају теже појмове и нове термипе у тексту читапака.|||1 Пошто пак без већег богаства у ној85