Просветни гласник

829

је мрзео и самовласника. Касије је био блед и мршав човек, који је мало спавао и много мисдио о завери, и Цезар се увек од њега плашио не знајући ни сам зашто. Он није ништа пропуштао да Брута придобије на своју страну. Често је Брут налазио на својој судијској столици цедуљицу са речима: „Бруте, ти спаваш." И на сгатуји (слици од камена) његовог праоца, сгарога Брута, стајало је више пута: „0, да ти сад живиш!" Оваква пребацивања учинише те се Брут реши да буде поглавица завереницима. Године 44. пр. Хр. 15. Жарта, хтели су Цезара прогласити за краља над земљама изван Рима. Завереници се договорише да га тога дана убију. Цезара су одавне опомињали да се чува. „Боље је погинути него се увек бојати", рекао је он. У очи онога вечера кад ће Цезар погинути, разговарали су се о томе (код Лепида) каква је смрт најлепша. „Изненадна", викнуо је Цезар брзо. Он није нчкад веровао у предсказања, (Помпеј је већ више веровао), али сад су се показивали чудни знаци. Овета завеса у храму тресла се; животиња, која је на жртву принета, није имала црне џигерице. Ноћу су попрскала врата и прозори у Цезаровој соби за спавање, а његоважена (Калиурнија) сањала је о његовом убиству. Сутра дан његова супруга наговарала га је да не иде из куће, и он је слушајући њу и свога консула Антонија хтео тако учинити. Али Брутов стриц, кога су нестрпљиви завереници послали, одврати га од тога. Уз пут су га опет опомињали, али он није хтео послушати. Окуп је био у палати Помпејевој. Пред палатом задржа један завереник Жарка Антонија, кога су се због личне храбрости, јако бојали, и дуго се с њиме разгорарао. Жеђу тим Цезар заузе своје место. Завереници га опколише. Један од њих стаде пред њега и мољаше га да му помилује брата, који је био протеран. Цезар му одрече молбу. У том тренутку он смаче Цезару тогу (огртач) с леђа, а други га убоде својим ножем. „Безбожниче, шта ћеш ти?", викну Цезар и убоде га у руку сребрном држаљом за писање. Али ударци су већ тако брзо падали један за другим, да су се завереници између себе рањавали. Неколико тренутака Цезар се бранно јуначки. Али кад је међу завереницима угледао и Брута, он само викну ове речи: „Зар и ти, сине Бруте ?" За

тим покри лице огртачем, и, како је већ имао 23 ударца од нежева, паде мртав на земљу поред Помпејеве слике. 9. Оенатори се разбегоше куд који, а Цезареве убице разиђоше се по улицама Рима весело вичући: „Тиран је мртав, држава је опет слободна." Народ се ужасну, и не одобри тај узвик. Завереници се искупише на Капитолу да се договоре шта ће сад радити. Требало је да Оенат прогласи Цезара за тирана и да се његово тело баци у Тибар. Али Антоније који је на скупу био обећа, да ће сви остати у служби, којима је год Цезар звања дао. Завереницима је било осигурано опроштење, али је наређено да се Цезар свечано сахрани. Носила на којима је донето мртво тело до пијаце била су украшена, што се најдивније може. Оенатори и пријатељи Цезареви носили су га сами. На пијаци је држао Антоније надгробни говор. Он је народу са великом речитошћу представио, како је Цезар урадио врло много за Римљане, како је био пријатељ сиромаха и угњетених. Народ је плакао. Тада говорник изнесе огртач испробадан ножевима и иоказа га народу, те га тиме још више раздражи против убица Цезаревих. На послетку Антоније се досети још и ово. Он викну народу: „Гледајте, шта је он, кога тираном називају за вас урадио. Ово је тесгаменат у коме стоји написано, да све баште Цезарове остају народу на уживање, и да сваки римски грађа.нин добије награду у новцу." Тада је народ био ван себе од љутине и бола. Одмах наложише голему ватру па одатле узеше угарке да попале куће убилаца, који су готово сви из Рима нобегли. Цела варош била се узбунила. 5. Днтоније и Октавијан 1. Антоније, који је заповедао Цезаровом гардом, повратио је опет ред. Сенат је на њега и мрзео и бојао га се, али није имао силе, да га обори. Све је зависило од војника, који су били предани Антонију, пријатељу Цезаровом. Тако Антоније изради те му је предата област Галија; тамо је он хтео, као и Цезар, да сакуни војску.