Просветни гласник

828

и поносити извештај: ( и Уеш, у Ш , угс 1") , ; Д о 1) ОХ, видех, победих." Кад се вратио отуда, да иде у Африку, чинидо се као да га је срећа изневерида. У његовој војеци јави се нобуна с тога, што им Цезар није дао новаца , као што је био обећао. У војсци је бидо неке господе, која су мисдида, да Цезар треба да им за своје победе бдагодари. Да би повратио ред у војсци, Цезар је поубијао некодико људи. Ва тим је уишао међу војску, и како их је дотде звао увек војницима иди друговима, сад им овако рече: „Грађани, пошто ви захтевате награде, то вас ја отпуштам из службе. Обећане награде добићете, ади тек тада, кад ја у Африци са другом војском нобедим." То застраши нобуњенике и они еад осетише , да они без Цезара не вреде ништа. „Узми нас опет", модиди су га они, „ми ћемо ићи с тобом куда год ти хоћеш." Цезар оде е њима најпре у Сицилију, а за тим у АФрику. Тамо су Помпејеви људи искупили војску и здружили се са краљем од Нумидије. Њихова војска бида је много јача од Цезареве. Еад му војници почеше из битке бегати, он их је хватао и враћао натраг. Једнога заставника, који је у највећем трку бегао , ухвати он , окрете га и викну му: „тамо еу непријатељи!" Оа великом муком и трудом одржао је он победу. Еад су у Грчкој чули о тој победи, Еато, који је тамо био искупио војску, није хтео да преживи победу тирана , већ се прободе мачем. Ади у Риму одавно не беше сдободе. И у Шпанији борио се Цезар на смрт и живот. И овде је почеда његова војска узмицати. Тада екочи храбри војсковођа с коња, утрча међу редове и викну: „Вар се не стидите , да Цезара, вашег војсковођу , предате у руке двојици дечака." Ове беше у залуд, војници су бегали. Тада Цезар, као обичан војник, јурну са мачем и шдемом у непријатељске редове и викну: „Дакле , нека ово буде последњи дан мога живота." Те његове речи зауставише војнике. Они су се борили необичном храброшћу, док нису победу одржади. И Цезар се први пут у овој битци (која је бида код Мунде) борио за свој живот. 8. Еа-д је Цезар дошао у Рим, дочекаше га његови приврженици еа ласкавим похвадама и са много

почасти. Сенат се сасвим покорио и понизио пред Цезаром, и наименова га: за диктатора и императора док је жив , за консуда на десет година, за јединсгвеног цензора, за наследног првосвештеника и објави да је његова дичност света и неприкоеновена. Народ и војска волели су га и сдушади. Он је трошио годеме суме новаца, које је у ратовима задобио, да народ одушеви и за себе га придобије. Оваком војнику у његовој војсци поклонио је он но 1000 талира, а сваком грађанину по 20 талира. Осем тога заповедио је да се народу нодели хране и зејтина и да се свуда заведу позоришта. Један пут се борило 1200 људи са 40 сдонова само да се народ задовољи, и сав тај народ частио је Цезар ручком. Цезар је постигао оно, што Је хтео. Ади људи еу му ее тодико улагивали, да их је већ и он сам намрзао, нити је рачунао да они штогод вреде. Он се опет тодико био осидио и понео, да и у самом сенату није хтео устајати кад што говори. Сенатори су се еасвим понижавади и давали су му здатно седиште покривено пурпурном чојом; његову слику стављади су на новац; мееец Евинтили назвади еу, по његовом имену, Јуди; и наредиди су да се његов дан рођења светкује као ведики годишњи празник. Цезар је радио у свему по евојој вољи. Ведике чинове давао је он коме је хтео, а презирао је неке људе, који су биди честити и вредни, и кјји презрење нису заслуживали. Цезар је у истини био цар, само што није носио круну и чувао је у неколико старе законе (репубдиканске). Ади више честитих Римљана, који нису могди преболети стари начин римске управе, закдеше се, да се освете самовољном Цезару. Завера је бида тајна, само још нису имали вођу. Завереници изабраше за вођу Прута, који је био потомак ономе Бруту, што је из Рима протерао Тарквинија. Он је био храбар војсковођа, веома правичан човек, и народ га је јако волео. 0 друге етране и Цезар је јако волео Брута, чинио му је све по вољи, и у свему је е њим поступао као са сином. Али он опет није водео Цезара, и гдедао је да се увек од њега укдони. Он никако није могао гдедати да један човек сатире слободе његове драге отаџбине. Претор (војени старешина) Касије био је душа завереника. Док је Брут мрзео самовлашће, Еасије