Просветни гласник

908

КРАТАК ПОГЛЕД НА РИМСКУ КУЛТУРУ У најстарија времена Римљани, као и сви други народи, живели су врло просто и ириродно. Њихове куће и храмови (цркве) били су просте колебе, од прућа, омазане земљом. Тек доцније почели су зидати куће и цркве од камена. Мрамор су у зидању почели употребљавати тек после смрти браће Граха. Од одела било је код Римљана најобичније ово. Једна кошуља без рукава, која се спуштала до колена. Осем тога носили су новрх кошуље неку вунену хаљину, а поврх тога један огртач, као кабаниц а, који су називали тога. Руке и ноге нису ничим одевали, већ су им биле голе. На својој постељи имали су само сламњачу. Дуго и дуго хранили су се Римљани простим скробом и ваљушкаиа од брашна. Тек ношто су победили Картагенце, добили су хлебаре, који су им месили и некли хлебац. Главни ручак био им је обично у вече, и тада су јели: мед, пасуљ, зелен, месо и зејтин. Вино су мешали са водом и пили су га обично у вече. Доручковали су око 11 и 12 сахати. Ето такав је био начин храњења код сгарих Римљана. Вештине и науке биле су у почетку врло слабе. Римљанима је било прече освајање него науке и вештине. У време краљева још нису умели делити дан на сатове. До ратова са Картагенцима правили су новце од бакра, и нису на њима правили никакве слике. После другог картагенског рата почели су правити новце од злата, и на тим новцима биле су слике какве животиње, као овце или вола. Јулије Цезар место слике овце или вола, метао је на новац своју слику. Од Дезара почеле су науке и вештине напредовати мало више. Нарочито се писала и учила историја, геогра®ија и беседништво. Земљорадња била је увек главно заиимање Римљана. И сами консули нису се стидели да ору и да обрађују своје имање од кога су и живели. Друге какве занате слабо је ко радио. Доцније, кад су се римски племићи јако обогатили, употребљавали су и за земљорадњу и за све друге послове робове. Отаре римске породице живеле су под строгим надзором кућњег старешине. Отац је био цар у својој кући. У прва времена отац је имао толико власти

у својој породици, да је располагао животом своје деце. Он је могао дете убити или у ропство иродати, а да никоме зато не одговара. Исто тако, ако је неко био дужан, па није могао дуг платити, могао га је поверилац убити или као роба продати. Код римског народа владала је најстрожија простота у свему читавих пет стотина година. Кад су Римљани дозволили да један њихов војсковођа дође у варош допраћен буктињама, онда се сматрало као нешто изванредно и необично. Докле је у римскога народа владала ова простота, дотле је у њих остала и она непобедљива сила и чврстоћа, са којом су нобедили цео свет. Што се тиче науке и вештине, Римљани су били далеко заостали иза Грка. Кад су се Римљани напљачкали блага по разним земљама у Азији и Африци, они су накуповали грчке статуе и слике за големе суме новаца, али то нису куновали из љубави према вештини, већ за то што су биле лепе. Једну скупоцену слику употребили су војници за своју трпезу. Један азијски краљ давао је 30 000 талира за ту слику, али римски консул није хтео дати, јер је веровао, да у тој слици лежи нека сакривена чаробна снага. Позорипгга су уведена на двеста педесет година пре Христова рођења. Та њихова позоришта била су врло чудновата. Заграђивали су врло велика места, па су у њима намештали клупе. Прве клупе стајале су најниже па су се пењале све више и више, тако да је сваки могао видети шта се тамо догађа. Клупе су стајале свуда у наоколо. На средини је било једно празно место. На томе празноме меету пуштано је звериње, као бикови, лавови итд., те су се борили са робовима. Робови су се учили за то борење у нарочитој школи. Они су осуђивани да се у театру (позоришту) боре са оружјем или без оружја. Хиљадама тих јадника растргли су зверови у позоришту, а римска светина, којој је проливање људске крви била обична ствар, смејала се и пљескала рукама. Те робове, који су се борили са зверовима у театру, називали су Римљани гладиатори (борци). Вило је међу тим борцима младих људи, који нису хтели ићи да се боре, али су их силом на то приморавали. Обично су их тада шибали бичевима и пекли врелим гвожђем. Оветина није ништа марила, што су они робови људи, и што