Просветни гласник

932

ВАСПИТДЊЕ

КАО НАУКА

срећним моментима, таквим тренутцима, кад се може снага мозга добро руководити и свестрано кретати. ГДАВА ТРЕЋА ОДНОШАЈИ ПСИХОЛОГИЈБ Најопширнија гдава у науци о васиитању мора се занимати са одредбама свију оних психолошких правила, која било посредно било непосредно утичу на процес духовних тековина. Оваки део психологије овде ће бити користан, а нарочито психологија интелекта. Од три велике интелектуалне Функције: разликовање, везивање и памћење, ова се последња највише тиче васпитања и по томе је најважнија, али и остале, као сасгавни делови, упливишу, свака на начин који јој је својствен. Разликовање Дух иочиње свој рад разликовањем. Овест о разлици то је први почетак сваке духовне радње. Добити какав нов утисак, значи промену приметити. Кад се топлота у соби попне за 10 сгепени, ми ћемо то дознати по промени осећања. Ако ли ми не сазнајемо ту промену, ако нисмо никакву иромену приметили, онда је гласна ствар за нас изгубљена, ми нећемо добити никакав утисак — ми нећемо знати ништа о томе. 0 тога је наш ум апсолутно ограничен нашом сиособношћу за разликовање, т. ј. што је јача способност за разликовање, у толико ће се цела интелигенција бити већа. Друге интелектуалне способности и не долазе пре, нити ступају у деловање на нр. памћење, док не будемо извесни број ствари разликовали. Кад најпре не бисмо осетили разлику између светлости и таме, између онога што је црно и оног што је бело, или што је црвено и жуто, онда не би било никаквог видљивог догађаја у нашем сећању. Па баш кад би било и највећег дара за памћење, опет не бисмо у стању били да схватимо спољни свет. Празноћа опажања условљава празноћу памћења. Али даље. Финоћа и нежност у осећању разлика, то је мера за разноврсности и множину наших првих утисака, па с тога и целог нашег сећаља. Ко само дванаест нота на музичкој скали разликује, овим је онда и његово сећање о тоновима везано. Ко сто-

тину праметних разлика примећује и његове ће се представе а и сећања у истој мери умножити. Памћење се у своме раду пење само до оне висине, где стоји снага за раздиковање; више оно не може. Ми имамо од природе извесну снагу за разликовање у свима областима нпших чула. Тако можемо још испочетка мање више Финије разлике приметити у свему што се чује, види, окуша, омирише, опита и осети, и за сваку ову чулну радњу неке су личности много способније него друге, па с тога и разлике неједнако аримеЛују. У овоме је најдубљи основ интелектуалне неједнакости; а после с друге стране ту лежи основ разноврсности укуса и тежња. Кад од два човека један иримећује у истим бојама иет различитих нијанса од боја, а други на том истом месту, истим бојама, само један ирелаз види, онда су путови те двојице још у напред обележени и они се разилазе далеко један од другог. Веома је важно да се на ову урођену неједнакост пази, нарочито онда, кад треба да се одреди детету ово или оно стручно образовање. Међутим за праву је наставу много важније, да се упознаду путови и средства помоћу ко.јих се снага за разликовање убрзава и умножава. Учитељ мора увек имати на уму, да ум не може све дотле први корак у сазнању учинити, док не спази разлике између две ствари; то треба да је полазна тачка учитељу. 0 тога он има да размишља о условима за разликовање, а тако и о сввма околностима, које повољно или неповољно утичу на разликовање. 1) Као први услов, не само за разликовање него и за све ингелектуалне функције, важи духовна снага, свежост и прибраност. Оа свим слаба духовна снага смета да се разлике примете, а то исго чини и малаксалост и тромост. За сваки духовни рад захтева се, да је дух свеж, прибран и живахан, да је снажан за рад. Учитељ се мора старати, да дух вештачким начином разбуди и освежи, кад се покаже да је духовна тромост и млитавост наступила не услед умора, већ услед каквих других узрока. Он мора тражити путове којим ће ученика пробудиги из онога стања које се зове равнодушност, јер иначе неће приметити разлике које су нужне па да се какво знање задобије.