Просветни гласник

ВАОПИТАЕ.Е

КАО НАУКА

981

ћења. За сад ће бити умесно, да се овај предмет претресе са чисто духовне сгране његове. 2. Ова духовна помоћна средства за пдастичку снагу збирају се у једну тачку: у концентрацију. За сваку нову духовну тековину, за сваки нови утисак, који се запамти, мора се утрошити нешто нервне снаге, и што више то боље, јер што више нових утисака примимо и запамтимо, у тодико ћемо бити умно богатији. Овде се, међу тим, претноставља: да је снага у то време са свим слободна од сваког другог рада, а нарочито да се уздржавамо од сваког растуривања снаге на друге стране. 0 тога је потребно, да се све оне околности добро сазнаду, од којих зависи концентрадија духа. Ми ту подазимо с тога гледишта, да се снага већ налази, па треба само, да је на прави пут изведемо. Без сваке сумње, воља има најјачи упдив, а главни подстрекачи и покретачи воље то су задовољство и бол. Тако изгледа ствар кад се онако овдаш нацрта. Тачније се о њој може сазнати помоћу психолошког знања. Пре свега воља је по себи снага, која управља и руководи или другим речима сила која креће органе у извесном правцу под утицајем извесних мотива, и, као таква снага, она расте и развија се. И воља је у почетку са свим несавршена, па се тек доцније усавршава и дотерује самом употребом. Дете од годину дана не може се никако побудити, да пљеска рукажа, да показује прстом, да метне свој прсгић на врх носа или да слеже раменима. Најелементарније радње вољине, тако рећи азбука свега вишег схваћања и усвајања, морају се на свој особити начин изучити. И докле год се воља тодико не развије, да сама може служити као подстицај, дотле се учитељ нема на шта ослонити. Ја сам овај први процес описао на другом месту, где је представљен развитак воље онако како га ја схваћам. За практички рад у васпитању ова је ствар од велике важности, пошто она показује у које је време настава у механичком смислу могућа, и шта смета њеном правом напредовању, и ако у мозгу у то доба има у изобиљу пластичке снаге. Прави задатак прве наставе састоји се у вежбању и образовању органа тако, да они могу после по датим упуствима радити.

Кад говоримо о утицају концентрације, онда на прво место морамо да ставимо ону драж коју нам ствар причињава, т. ј. ону драж што изнутра долази, а то је задовољство. Што се тиче највеће енаге коју воља достиже, ту влада закон, да задовољство само и одржава онај покрет, који је њиме произведен. Цеда духовна снага, коју у извесном тренутку имамо, иде стопу у стопу са радњом од које долази задовољство. Први резултат уживања показује се у томе, што нас он подстиче те се са највећим напрезањем трудимо да уживање продужимо. То исто бива и кад хоћемо какав утисак добро да запамтимо, какву велику наклоност или тенденцију да утврдимо или две различите духовне радње да у једно схватимо. Еод свију ових духовних процеса појављује се неко бујно расположење, а то јако покреће пажњу и услед тога посгане трајан утисак. Али, да би овакви мотиви имали јаког дејства, потребно је с једне стране да не постану покретачи оних радња, које се врше полусвесно и више по навици, као н. пр. шетање по каквој лепој башти; а с друге опет етране нужно је и то, да уживања, која такви мотиви дају, не буду бујна и сувише интензивна. Закон, по коме се велико уживање и јако духовно напрезање узајамно искључују, налаже нам, да не употребљујемо сувише јако узбуђење, па ма које врсте оно било, кад хоћемо да постигнемо духовни резултат, за који треба највише снаге, а то је нови духовни прираштај. Најбољи подстрекач и покретач за учење, то је умерено задовољство које је за овај мах довољно, јер се не јављаникакво друго јако искушење; онојеуправо мати учења. Још боље је оно задовољство, које постепено расте: у почетку мало а посде поступно све веће и јаче; али оно не сме ни пошто бити толико да све енаге апсорбује. По томе је задовољство најмоћнији подстрекач за развијање духовних снага. Да би за примену задовољства при учењу имади још шире поље, а опет да не паднемо у какву прекорну крајноет, можемо почети и с негацијом, т. ј. с оним што је непријатно, па да то у току рада полако стане попуштати док на. послетку не пређе у право и све јаче задовољсгво. Ови велики учитељи, почевши од Оократа, изгледа као да су сматрали да не сме друкчије ни бити, но да ученик треба баш испрва да западне у непријатао стање. —