Просветни гласник

982

ВАСПИТАЊЕ

КАО НАУКА

Због тога немамо разлога ни мнло да лигсујемо, и ако нризнајемо, да у томе има и праве истине. 0 утицају непријатности мора се боље размислити и он се мора озбиљније претрести, него што ми овде можемо учинити; за то ћемо то накнадити у другом одељку. Умерено весело и нријатно расположење, које од самога учења потиче, без сумње је најмоћније средство, да се утврде све оне мисли коједухтреба у себи да сагради. Тиме се хоће да каже, да ученику треба да се учење допадне, да је с вољом и љубављу одат ствари — да је учи соп ашоге (с љубављу). Ово је свакоме добро познато. Само овде се запада врло лако у погрешку, што се захтева овако духовно стање од свакога и у сваком стању, као да се то може створити по нечијој заповести и као да за постанак таквога духовнога стања не треба никаква утрошка. Мозак се не одаје тек тако овом и оном изузетном задовољсгву, већ он хоће најпре добро да прорачуна. И тако задовољство прави је мотив за концентрацију. Према томе, да ли се јавља баш одмах кад учимо или је у изгледу да ће доцније наступити, има, га од две руке. По јачини долази на прво место оно прво, иа онда је њему најближе оно друго: кад нешто учимо за то гато знамо да ћемо доцније од тога имати неко уживање или задовољства. Овака-в је надражај у толико слабији, што се ослања, место на истинско задовољство, само на идеју мозга — на изглед. Па инак и ова врста надражаја има различитих ступњева и може се знатно развити. Родитељи често награђују своју децу новцем за добро учење. Представа о задовољству, која је с овим везана, стоји готово на истом ступњу са узбуђењем чулног уживања. 0 друге стране ретко утиче изглед на какву награду, на како одликовање или срећу која ће се тек после неколико година остварити, на концентрацију духа, те да се човек стално занима неком својом штудијом. Оад ћемо да видимо како дејствује бол или непријатност. По законима о вољи, ми се клонимо свију оних сгвари, које нам проузрокују бол и непријат-

ност. Као год што нас каква пријатна штудија иривлачи и одушевљава за рад, тако исто с друге стране одвратно нам је оно учење које нам непријатност проузрокује. Једини пут на коме од бола може бити какве корисги јесте, кад се појављује као последица немарности или као последица одстунања од прописаног предмета — од правила. У таквом случа.ју задовољство се иојављује у томе, што се трудимо да задатак свој уредно извршимо, и тако да се ослободимо бола и непријатности која нам долази од неуредног вргаења. На основу овога кажњавамо неприлежање. Овај мотив стоји дубље него сви остали, и с тога сваки учитељ, који је, радећи са већим бројем ученика, принуђен да га употреби, треба увек добро да пази кад га сгане нримењивати. Вол упропагаћује мождану снагу, а мећу тим и учеников је задатак, посао такав, да он потребује ову снагу у највећој мери. Што се казнама на једној страни достиже, то се на другој губи, и губитак је у толико већи, кад казне нису нигата друго но право страгаило. Овакоме је сигурно иознато, како се ученик претераном строгогаћу може дотле дотерати да постане са свим неспособан да уради нешто што му се заповеда, Оставимо на страну сва априористичка разлагања о томе, да ли се дух може упутити на прилежање само примамљивошћу, која се налази у оним моментима што нам дају неког задовољства, па можемо умесно тврдити, без икакве погрешке, да никад није потребно употребити такав рад, са којим је скопчан бол') у толикој мери, да духовни живот дави и пластичку енергију убија. Разуме се, да ово буде, потребно је, да се пази на Физичке радове, да је рад увек одмерен према способности ученика, и да се ученик упућује и потпомаже, према његовом разумевању. Истина и кад се тако ради, опет се мора употребити неко напрезање, које је по себи већ нека непријатност, али оно не мора бити такво и толико, да шкоди умној снази. (НАСТАВИЋЕ СЕ^ Овде сс под рвчју вбол® разуме непријатност , која долазп од сувише великог напрезања, н. пр. кад ученик мора да научи нешто, што не разуме. Пр.