Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ 113 ОИШТЕ ИСТОРИЈЕ 29

да их нозавађа, и шиљао је часједном час другом разне поклоне, и обећавао им час ово, час оно. И доиста његови труди нису били узалудни. Али мудром и младом Теодорику било је намељено да свој народ ослободн од тако недостојног залагивања.

Одмах иосле повратка у ку1>у свога ода, Теодорнк је носио сјајно оружје и тнме је показао, да у туђој земљи ннје нропало његово урођено јунаштво. Једна гомнла разбојничких Сармата беше упала у земље Доњег Дунава и потукла царску впјску која се тамо налазила. На брзу руку скупи Теодорик 6000 храбрих борада и са њима победи непријатеље у једној битци. Али он не бете задовољан тиме гато је победио, већ са својом војском нређе у земљу Сармата и оте им главну варош, садањи Београд. Тако крунисан славом врати се млади јунак у своју домовпну. На скоро после тога стари Теодомир разболе се од неке тешке болести. Пред своју смрт скуии он све старегаине из народа и пред п.има препоручи Теодорика као свога наследника. У то време још је бно обичај у Гота, да сами себи бирају владаоца. С великом радошћу и надом изабраше они за свога краља младога и даровитога Теодорика. Својом снажном руком узео је он владу над својим народом и спремио се да му створи бољу срећу. Кад је грчки цар добио вест да је Теодорик постао владар Готима, он се н обрадовао и забринуо, јер је он и волео и бојао се младог владара. Он је држао да је умесно, да с њим живи у љубави. С тога је послао људе Теодорику, који су га с пријатељским царевим поздравом позвали у Еонстантинопољ. Теодорик се одазвао томе позиву. Сам цар изашао му је у сретање са великом пратњом и свечано га допратио у своју палату. Да би што више задовољио Готе, он постави младе готске кнезове за највеће чиновнике свога царства и обдари их веома богато. На послетку заповеди да се ста-

туа Теодорикова мете пред његов дворац. Али иза овог извапредног пријатељства сакривао је он врло лукав план. Тако је врло лако испало за руком лукавом Грку, да Теодорика задобпје за себе, и да створи непријатељство међу два готска владаоца, Теодориком и Страбоном. Неискусан и обманут лажним пријатељством грчког цара Зеноса, Теодорнк је објавио рат своме другу Страбону. Грчки цар преставио му је овај рат као врло нужан за опште добро, и обећа му дати у помоћ 50.000 изучених војника. У одређено време Теодорик се са својом војском упути преко иланина и кршевитих предела у земљу свога неиријатеља. Људи, који су проводили војску, одводили су Теодорика све дубље и дубље у гудуре, док су га довели до на једну стрмеп са које се могао видети логор његовог непријатеља Страбона. Грчка војска није догала Теодорику у иомоћ и он је са тешком тугом и огорчењем гледао како је преварен. Али ипак он се утабори према своме непријатељу. Грчки цар је то и хтео. Сад су два братска парода стојала један према другом као непријатељи. Али огорченост њихова, једнога према другом, била је лукавство туђинаца. •— Са свим неочекивано дође Страбо под бедеме логора источно-готског и захтеваше, да се нешто са Теодориком разговори. Теодорик дође одмах. Радознало навалише Источни Готи на бедеме да би могли чути разговор владалачки. Тада Страбо са гласом нуним благородног осећања стаде прекоревати Теодорика са озбиљним речима, да је он био толико лакомислен да но наговору Грка отпочне крваву борбу са својом браћом по крви. Старешине и многи војници у Теодориковој војсци видели су да Страбо говори нстину, и за то су захтевали од свога краља да одмах нрекине савез са Грцима. Али Теодорик у први мах не хте погазитп дату реч, и мигаљагае да је за његов народ корисно да је не иогази. Али кад Страбо други дан дође до логора Источпих Гота и говорагае им, како је гатета да се као браћа крве, тада Теодорик закључи са њим нријатељство. Он је то учинпо више с тога, гато ни грчки цар није одржао уговор, нити га је