Просветни гласник

КАРАКТЕРВЕ СЛНКЕ 113 ОШПТЕ ЦСТОРНЈЕ

одржати хтео. После тога овладала је радост у оба готска логора. Сад је Теодорик као расрђен непријатељ пошао са својом војском у државу неверног грчког цара Зеноса. На Теодорикова пребацивања да је он био неверан, одговарао је он нразним изговорима, па чак, као што лукавом Грку доликује, започе на ново да наговара Теодорика на рат против Страбона. Осем тога нонуди му поклон од 1000 Фуната злата п 10.000 сребра. Али готски кнез одби такав ноклоп с највећом срдњом. Тада се цар Зено обрати Страбону, и ту му је његово лукавство и вештииа била од веће користи. Овај нестални владалацзаборавио је како је лепо и тонло сам говорио, да су сви Готи браћа од једног нлемена, те по наговору Грка објави рат своме пријатељу Теодорику. Али било је већ суђено да ове братске борбе не буде. Баш кад је Страбо хтео поћи у рат против Теодорика, рани се оп врхом свога отровнога копља и умре напрасно. 4. Младн и ватрени Теодорик нлануо је ираведним гњевом иротиву грчког цара, који је одавно био иогазио сваку нравду. С тога је одмах повео своју војску нротиву грчког царства, које је било без икакве одбране. Преилашени цар Зено сакрио се иза зидина своје ирестонице. Али из своје налате гледао је он црвено небо од пламеиа, који се дизао од вароши и села у наоколо што гораху. Несрећни становници тих вароши и села скупо су платили певерство свога господара. Зено није имао никакве војске, са којом би се могао одупрети своме страшпом противнику. Он се надао да ће новим преговорима и великим обећањима онет закључити мир. Али Теодорик није хтео ни да чује за слатка и лепа обећања грчке владе. Гат се протеже подуже, јер не беше лако освојити голему Византију. Тада се у души младога готског краља јави једна велика мисао. Он је смислио да Готе сједини у једну силну државу и да у миру влада; он је смислио да их одведе даље од суседства неверних Грка у бољу земљу, где би благослов

мира направио од Гота образован и имућан народ. Онако исто као и Аларик, хтео је он водити Готе у благословена поља Италије, оне земље, где нежни, мекушни становници нису могли одолети готској храбрости. 5. Баш у то време била је Италија у жалоспом стању тако, да је морала подлећи оружју Једнога немачког вгадаоца. Тај владалац био је Одоакар или Отокар. Одоакар је био од просте иородице, али се још у младости иоказивало, да ће бити велики човек. Једна мрича казује пам о томе ово: једпом се састану повише Немаца и стану се договарати, да сви оду у Италију и да тамо нотраже срећу у војној служби. Међу њима налазио се и један леп, снажан младић. високог изгледа и ватрених очију. Путујући прошли су кроз предео где је сада Насава. Овде је живео један иустињик, који се звао Северин. Он је био дошао из некакве далеке земље да нроповеда хришћанство. Одоакар и његови другови већ су били примили хришћанство. Но они се ииак свратише усамљеном Севериновом стану желећи добити његов свети благослов. Уђотие у малу колебу. Одоакар, који је био страхота велики, морао се са свим сагнути, да не би главом лупио о низак кров колебице. Тада га пустињак иогледа и рече: „Иди у Италију с утехом, да сада иосиш сиротињско одело, али да ћеш некада иостати господар над многима". И одиста је Одоакар итнао смирено својом стазом. Кад је дошао у Италију, владала је тамо велика забуна. Како су се народи у опште тада селили, било је више малих немачких нлемена прешло Алпе и настанило се у лепим равницама око реке По-а. Одоакар се одмах ирочуо међу тим племенима. Мало по мало па је иостао њихов поглавица, и на скоро се прогласи за краља Италије. Он је владао неко време вешто и мудро. Али његова влада морала је насти у руке једном снажнијем човеку. 6. Кад је једном Одоакар пролазио кроз земље поред Дунава, нагтао је на нека готска племена,