Просветни гласник

34

ВАСПИТАЊЕ КАО НАУКА од ^ДхЛЕКСАНДРА јзЕНА (настаиак 113 24. СВКОКЕ ОД 1883. ГОДИНЕ)

Исто то важи и за бол, 1 ) који ће може бити наступити, само што се овде може узети у обзир она разлика, која иостоји између иредставе и ствариости. Добро је кад такви изгледи на бол иостану као неки нокретачи, да се нешто не чини што није уиутно, или да се немарност отклони, јер онда ће та снага, као мотив, толико упливисати, да неће бити потребно да се другима прибегава. Али у опште младеж врло слабо мисли о будућности, било то што се очечује добро и пријатно или рђаво и непријатио. С тога застрашити дете може само оно што је близу и са свим сигурно да ће наступити. При проучаваљу човечијег духа, ми морамо,, из неких разлога, повући врло Фиву разлику између осећања пријатности и непријатности и између простог осећаја, нростог узбуђења, с којим није везана ни пријатност ни неиријатност. Од ове Фине разлике ми не смемо одступати ни код овога предмета. Има једна врста духовне кондентрације, која је просто узбуђење, без икакве везе с пријатним или непријатним узбуђењем. Нека н. пр. што јако и напрасио тресне, нека изненада удари плаховита олуја, па ће нас то узнемирити одмах. Такви догађаји могу нам нанети бола или задовољства, као што можемо и са свим равнодушни према њима остати. Па баш и онда кад такви догађаји учине на нас какву неиријатност или задовољство, опет тај њихов утидај ие припада ни болу ни задовољству. Узбуђеност држи дух у напрегнутости све докле буде трајала, и тада пе може бити никакве друге духовне радње. Докле год узбуђеност, траје, сва је духовна радња управљена на онај нредмет од кога узбуђеност долази, и докле такво стање траје, ми нисмо у стању да примамо спољне

') II овде се разуме ненријатност, н. нр. кад се ученику припрети казном. Прев.

утиске. Према томе, узбуђење је доиста једно од најмоћнијих средстава која помажу да се неки утисак или каква представа утврди, запамти ; оно је, у строгом смислу, један иптелектуални падражај. Само се овде мора додатп онај услов, (по онштем закону, да се два супротна правца не трне), да узбуђење не сме бити жестоко и да не троши снагу. Кад се узбуђења очувају умерена, онда су то исто што и пажња, т. ј. дух се стане сам са собом бавити, снаге се концептришу у нластичком раду своме или памћењу, те се тако добијени утисци утврђују. Кад се тако узме узбуђење, онда оно као цељ нема вредности, ама је има као средсгво, јер оно потномаже, добијаљем нових веза у мислима, наш духовни развитак. Још се једно друго, фино резликовање мора учинити, то јест, мора се обележити, шта је то разликовање у разликовању. Пошто смо повукли разлику између осећаја простог узбуђења и осећања које се појављује као нријатност или непријатност, морамо још одвојити корисна узбуђења од некорисних или баш и штетних. Корисно је узбуђење ограничено па онај предмет који треба да се схвати и запамти, а некорисно или штетно узбуђење то је оно, које се губи у неодређености и не схвата ништа што постоји као засебно. Овакв;; узбуђења, која само расејавају и нотресају, врло је лако произвесги, али оиа пису ни мало од користи за какву одређену цељ, па с тога се ире могу сматрати као повод расејаности, иего што би била средство, којим ће се нажња за известан посао изазивати и прибирати. Као згодно средство за неку одређену цељ само су она узбуђења подесна, која потичу из самога нредмета и која су за та.ј иредмет нераздвојно везана и иотпуно га обухватају. До узбуђења ове врсте долази се само сталном паж-