Просветни гласник

ВАСП ИТАН.Е

85

њом, а споља око нас да је све мирно. Чула се морају заклонити од сваког сиољњег надражаја и нажња се мора управити само на ону ствар која се учи. Кад се тако пажња концентрише на предмет који се учи, онда ће, по закону духовие и нервне сталности, она живчана таласања бивати све јача и јача помоћу којих утисци до мозга допиру, док на послетку не достигну своју највишу тачку. Ово је идеал прибраности помоћу неутралног узбуђења. Овакој срећној неутралности највише смета задовољство, које долази споља, а младалачки дух није у стању да се одупре ни оним задовољствима, која он ноже из далека да намирипхе, а камо ли онима што се пред њим налазе те пепосредно на њ утичу. Учионица треба да је тако уређена, да је одвојена од онога што се на пољу дешава, нпти да ученици могу видети и чути пгга се на улици ради, а сем тога и из саме учионице треба отклонити све што би пажњу ученика одвлачило за време рада. Ово нарочито важи кад се уче тежи предмети. Ако се у току наставе деси нешто што би изазвало у ученика г;акву непријатпост, то неће шшгга сметати прибраности иажње. Морамо се обазретп још на једну важну тачку, а то је на ону врсту сличности између памћења и разликовања, коју смо у почетку помеиули код Функције разликовања. Кад се промотре односи између ове две врсте, онда се много јаеније види карактер оних узбуђења, која намћење прибирају, у место да га расејавају или упропашћују. У оном тренутку, кад се каква Фина разлика хоће да изнађе, интелектуална снага превлађује. Кад влада душевна узбуђеност, онда се не може толика иажња обратити колика је нотребна, те да се могу опазити мале п Фине разлике. Дух треба да је миран и слободан, те да може развити сву своју енергију за интелектуалне радње у онште, а темељ је свима тим радњама примећавање разлика. Што више духовне снаге утрошимо на разликовање каквога предмета, у толико ћемо боље те разлике оиазити и у толико ће добијени утисци бити трајнији и јачи. Исто то што потпомаже разлико-

вање, потпомаже и памћење; та два акта не могу се одвојити један од другога. Готово ни један духовни закон није тако сигуран, као што је онај да је наша снага за, разликовање везана са снагом памћења. Кад год можемо добро да разликујемо — боје, облике, тонове, укус —, тада можемо добро и да памтимо. Кад пажњу своју можемо да тако концентришемо на неки нредмет, да смо у стању приметити и најситније његове потезе (а то је само други иут и начин којим се моћ за разликовање исказује), онда смо тиме и велики утисак задобили за намћење. У онште, ништа не нотпомаже тако јако да се утисак запамти, како би се п доцније у сећању могао изазвати, као оваква нажња. С тога се достиже врхунац неутралног узбуђења, кад се јако и силно пробуди моћ за разликовање, било то у једном једитом акту, било у читавом ннзу таквих радња. Кад ово ма којпм начином остваримо, онда смо потпуно сигурни, да ће и остале интелектуалне последице саме по себи одмах наступити. Док је дете још мало и у млађим годипама, ово се веома тешко постиже, јер је тешко ирибавити све опе позитивне н негативне услове од којих то зависи. Али свакојако је потребно, да ми те услове познамо, па с тога смо и покушали да их изнесемо и одредимо. Пријатност и непријатност утичу онаке каке су, сваке но својој суштини, управљајући нашим радњама и поступцима; али оне су, у исто време, као просто узбуђење и снага, јер расиирују духовни пламен, те све духовне радње јачају, рачунајући ту и оно што утиче на памћење. Још се мора разликовати ирибрано и расејано узбуђење, или другим речима, мора се наиравити разлика између узбуђења које је управљеио на опу ствар која се радп, учи, н т. д., и онога, које се излива ван предмета далеко. Задовољство је боље као средство, кад није сувише велико, а бол сувише јако раздражује. Болом се слабе и растројавају спаге, те тако онеспособљавају за све могуће цељи; а после наступа и само умропашћавање снаге. Ово нас доводи па опе сократове мисли, да се ученик ириирема за учење батинама или уједима осица. *