Просветни гласник

44

0 В Е Ж

Б А Њ У

јансва око оне лепе женскиње, херојском борбом појединада. С обновом старе културе у новоме добу и вежбање труино заузе опет своје место. И данас нико не сумња, да, иод једнаким околностима, она војска побеђује, која је боље изучена. Али тешко да би и којој другој војсци тако доликавао израз: ЕхегаШв, као немачко пруској.. . . Детињасти иступи изнели су Дарвииову теорију на тако рђав глас, да се са неком не малом зебњом стављамо на земљиште њено. Па. ипак, ма какви се ноглед на свет имао, науди, која оће свет да нам објасни, не сме се бранити, да га она нрво сама себи објашњује. Само механично по.јимање његово јесте наука. Где се натприродност умеша, ту престаје наука. Као што правник тражи правду без обзира на одобравање или олакшавајуће околности 4 тако мисли нриродњак механички, без обзира на стара веровања, преко којих његови изподи прелазе. А ове изводе са старим веровањем измиривати, није његов посао. Али још нешто више. Кивијево учење о наизменичним стварањима, која су подлегала појединим катаклизмама, изгубило је свако оправдање, откако Дајел показа, да у Геологији нису владале поједине катаклизме, а Дарвин доказа, да се <1>еле промењују и прелазе једна у другу. Сад је оној свемоћи, која би све то стварала, осталајош само улога: да је још у напред бацила клице живота у мртву материју. Алн зар онда није млого боље и достојније оне свемоћне силе, да мислимо, да је она створила материју одма с тим особинама, да под извесним иогодбама, без нове припомоћи, производи из себе оно што је живо ? То је било и Лајбницово гледиште, што казује, да се и најсмотренији ннје устезао да га призна. По томе дакле испитивање природе има за задатак, да покаже, како је живот чисто механичким путем изишао из неорганске материје, и како је из овога очевидно најпростијега живота постала данашња иревелика оргапска природа.

И кад једном испадне за руком, да се шема десцендентне теорије испуни с истинском садржином, оида ћемо знати , како се живот органски развијао кроз безбројне генерације своје и неизмерне периоде времене по извесним нормама, које нам се јављају као закони организације. Али тиме би проблема била тек у иола решена. Живот је у себи самоме цељисходан и прилагођен погодбама спољним; то је ои био на век; поптто се заједно са својом околином мењао и промењивао, није он само био угодан за нове погодбе спољне, него се и усавршавао. II с ове тачке гледишта органска ирирода не изгледа само као проста машина, него као машина која саму себе усавршава. Ова друга половина ове нроблеме тражи, да се за њено решење покаже, да је оно што је цељисходно посгало механнчки. А једини иокушај, што је до сад у овоме смислу учињен, и који није са свим без изгледа на успех, јесте селекциона теорија, теорија нрироднога избора. На жалост и оиа нанлази на несавладљиве тешкоће, чим покуша, да изиђе из онога што је само могућно, и да се стави на сигурну подлогу. Ништа није лакше, но теорију природнога и полнога одабирања исмевати. У толико ће се пре онај што тражи истину послужиги свечим, што му и колико може допринети разрешењу овога задатка. И није лн баш ово добар удес што видимо, да и виши органски сгворови вежбањем усавршавају сами себе исто онако, као што видесмо у живе природе органске да бива у веливоме? Од ових најдаљих проблема иснитнвања природнога, која управо чине метаФизику данашњега доба, преместите се са мном у једну ковачницу. Овај младић, који сада први пут подиже чекић, ево умори се брзо, н ако су му миншце пунане и дебеле. Ено он се зноји; и чим нз мајсторове руке узме врелу потковицу у руке, сагори се. Коју годину за тим може и ладно гвожђе да кује а да се не озноји, и не боји се да узме усијано гвожђе у руке. Шта је било ? Каке су се измене извршиле ?