Просветни гласник

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ НРОСВЕТНОГ САВЕТА

Други опет писци пишу сво.ја дела но све објективно. Излажу т. ј. науку дидактискии •управо диктаторским — тоном и безличпо. На пр. у овој рачуници страна 73 : I Начин: „Кад се сви задаии бројеви, за које се тражи најмањи заједнички садржатељ разложе на њихове просте чинитеље и т. д. л Или „Ваља задане бројеве разложити на њихове просте чинитеље и од тих чипитеља оне умножити, који су свима даним бројевима заједнички". Па како научној истини не потребује ама баш нимало ауторитет дотичпог пгсца, то са.м ја одсудно противан субјективпом излагању науке у онште а нарочито у школској књизи. Ја мислим да овде нарочито важи мњење г. Драгашевића: „У школској књизи начин излагања треба да је и кратак и одлучан ! Ни у ком случа-ју заовитан пут не доликује диктаторској природи школске књиге. Школска књига износи истине а, никада двоумице, казује ствар а не мишљење". (Види .,Просветни гласник" I године друга свеска страна 63)На куд ће на иример заовитнији пут од овога на страни ове рачунице: „Но кад су оба члана разломка већи бројеви, онда би радња много краћа била, кад бисмо одма знали највећи заједнички делитељ (меру) за бројитељ и именитељ и не бисмо морали тако постеиено малим делитељем делити"'. 576 ;; Узмимо да скратимо на најмање бројеве". Ако нотражимо највећи заједнички делитељ за оба члана разломка, наћи ћемо да је то број 144. ;; Ако њиме оба члана разломка поделимо, добићемо : 576:144 4 л 720:144 = ; ,Ако су оба члана разломка већи бројеви, онда ваља за оба тражити највећи заједнички делитељ па истим оба члаиа скратити." Као што се из наведеног види, ови субјективни изливи само развлаче ствар и на неки начин дају научној истини тин „мњења иисца", које свагда има мање убедљиве снаге но сама научна истина. У

горњем излагању једина последња реченица (закључак) има места у школској књизи, а све предходеће снада у усмено објашњење наставника предавача. У овој дакле рачуници меша се субјективни тон са објективним, изгледа да је то за то да би се књизи и у појединостима дао неки вид развојног метода. 4. Сем што је по где где техника слога у овој књизи потешка као на пр. горенаведено: „кад бисмо одма знали највећи заједничви делитељ (меру за бројитељ и именитељ)" где су толики акузативи без нужде нагомилани, имало би се још приметити да су у овој рачуници неки технички изрази уиотребљени у неправилном смислу. Као на пр. на страни 80-ој под 99 говори се да се може разломак ослободити од именитеља „кад броитеља за онолико пута увеличамо, колики је сам именитељ или". . . . и т. д. По моме схватању овде реч „ослободити* никако нема места, јер се разломак у онште не може никако ослободитн свог именитеља, а може се какав рачун на пр. правила тројног, вернжног или сразмера ослободити од разломка: Под изразом „ослободитисеразломка" разуме се свагда : Задато рачјјнање с ра.зломцима (као теже) иреобратити у рачунање с целам бројевама (као лакше) а да резултат рачуна буде исти. А у паведеном горе случају нема таквог преобраћања, но је просто множење разломка целим бројем, који је раван именитељу, те се добива нравило: Ако се разломак иомножи својим именитељем, изиЛ и Ке бројитељ. Закључак При свем том што је „дељивост бројева" погрсшно израђена због идентиФиковања горенаведених појмова, и при свем том што се по свом посебном погледу у многоме разилазим с поднесеном рачуницом: ипак је ова рачунпца много боља од свију досадањих рачуница као школских књига. Па пошто достојанство школскз књиге захтева да у њој не буде никакве забуне у појмовима, то сам мњења да би се ова рачуница могла препоручити за школску књигу ако би се г. писац сагласио, да преради и претптампа оно неколико листова о дељивости бројева