Просветни гласник

ДА ЛИ И НА ДРУГИМ ПЛАНЕТАМА ИМА СВЕТА

212

нета у иврихелијц ; а најдаље су од њега. —- њино је остојање од сунда тахипит — кад дођу у теме велике осе елипсине, и онда су оне у а$елији. Кад је иланета у афелији онда је најхладније — зима, а кад је у перихелији, онда је на њој најтоплије — лето. Како стоји земља у овом погледу спрам других иланета ? Појамно је да ће различнија и несноснија клима бити на оној планети, чије је путање ексцентричност већа — елипса спљоштенија — јер ће се она два крајња положаја планете према сунцу (аФелија и перихелија) много разликовати један од другог. Та иланета кад је у аФелији оида је она врло далеко од сунца, те је с тога тада врло оштра клима на њој; кад је нак у перихелији, онда је она сувише близу сунца, и клима је усљед тога тада врло оштра. Што је год дакле, ексцентричиост нланете већа, тим су и прелази у клими наглији и оштрији; а гато год је ексцентричност планете мања — што се елипса вигае примиче кругу, то се оне две крајњости (аФелија и перихелија све мање разликују једна од друге, клима је у њима скоро подједнака. Кад би путања неке планете била кружна а не елиптична, онда би осгојање нланете кад је у аФелији било толико исто колико је и кадје у перихелији — планета би у оба та положаја, и у свима могућним положајима, нодједнако остојала од сунца те би тако ; односно уплива ексцентричности, клима на иланети била иста за све њене положаје према супцу. Но уплив ексцентричности на промену климе тако је незнатан за земљу и друге иланете, којих путање имају врло незнатну ексцентричност, и њине путање, које су, строго узев, елиптичне, можемо. са довољном тачношћу за наше прилике, сматрати као кружне, те и уплив од ексцентричности занемарити. Ексцентричност земљине путање врло је незнатна, и износи 0-0168, па с тога и годишња времена, што од ексцентричности земљине путање долазе, нису карактерна. Код планете Меркура ексцентричност путање његове је знатнија и 13 пута већа од ексцен-

; тричности путање наше земље, ге с тога су и годишња времена, у колико она долазе од ексцентричности меркурове нутање, знатна на њему. Удаљење Меркура од сунца кад је он у перихелији, према његовом остојању од сунца кад се налази у аФелији стоји у размери као б : 7 према томе светлост и тоилота на Меркуру у време перихелије два пут су веће интензивности но кад се он налази у аФелији, и тада нам Меркур својом сјајношћу личи на неко сунце. Ексцентричност нагае земље једнако се умањава, као и нагиб еклиптике, и то умањавање ексцентричности идеврло сиороиизноси 0 - 000043 за један читав век. Но и ово незнатно умањавање ексцентричности земљине креће се у врло уским границама, те тако можемо и овај астрономски елеменат сматрати као сталан за нашу земљу. Годишња времена на Марсу и на Сатурну слична су са нашим годишњим временима. Уран, Меркур и Венус одликују се од наше земље, јер им годишња времена иду у крајност. Наш Месец заузима у томе ногледу доста згодан положај, јер нагиб његове обртне осовине износи тек око 2°; осечне границе између лета и зиме нема, већ они врло лагано нрелазе једно у друго, и тако образују једно годишње време, које траје читаву његову годину (а то је наших 29 дана). Никаквих других прелаза на њему нема сем дана и ноћи, а ноћ и дан једнако трају и то но половину месечеве године (око 15 дана.) Најугоднији положај, у астрономском погледу, заузима гигански Јупитер. Његова годишња времена иду иостенено, нрелази су неосетни и још при том грају 12 пута дуже времена но гато трају нагаа годигања времена, гато је, на сваки начин угодније по организам, но кад се годигања времена често мењају и излажу тиме организам да се удегаава према њима. Поступни и неосетни прелази и дуго трајање годишњих времена јесу најповољнији услови за развитак и напредак оргаиизама. Да видимо како у томе стоји са нашом земљом. Рад тога ироиратићу укратко каква дејства чине ноједина годишња времена на организам земљиних обитника. Да почнем са пролећем.