Просветни гласник

218

знајући за то, уђе сам без игде икога у ту пећину. Другови Давидови поеаветују му да убије цара, но он им одговори, да је велика грехота подићи руку на божјег помазаника. Али да би уверио Саула да га је могао убити, он му осече мади комадић од дарске хаљине. Кад је цар био прилично одмакао, Давид му се иокаже са једног пропланка, држећи у руци осечени комадић од хаљине, поклони му се до земље па ће рећи: „За што царе слушаш оне, који ти све једнако говоре да Давид жели твојесмрти? Вар не видиш да те је сам Бог предао данас у моје руке и ја сам те могао убити, али то нисаи хтео урадити." Саул се заплаче, одмах се помири с Давидом и прорече му да ће он бити цар израиљски, па га замоли да буде милостив према његовој — Сауловој породици. Не гледећи на то, што се Саул помирио с Давидом, ипак је Давид остао у пустињи, јер није веровао Саулу. А имао је и право. Јер није прошло много времена, а Саул опет поче гонити Давида. и то у једној пустињи која се сове Зиф. Гонећи овако Давида, једном Саул и његови војници беху поспали. Давид са својим синовцем — Авесом полагано прикраде се цару, који мирно и тврдо спаваше. Авеса хтеде убити Саула, али му Давид рече: да никако није могућно подићи руку на божјег помазаника. А да би уверио Саула, да га је и том приликом могао живота лишити, узме му копље и крчаг с водом, па кад се прилично поудали, он викне Авенира, главног војсковођу Сауловог, покаже му конље и крчаг, и укори га са речима: „Зар се тако чува цар?!" Саул се са свим покаје и помири с Давидом, па га и благоелови. Но знајући како је Саул неностојан, Давид није хтео остати с њиме. Баш некако у то време подиже се много туђинских народа да војују против Саула. У Аендеори, једном месту, живљаше нека врачара; Саул отиде к њој и замоли је да му изазове сенку Самуилову, који пре кратког времена беше умро. Сенка се заиста покаже и пресказа Саулу погибију. Он се удари с непријатељима, али жестоко буде побеђен. Јонатан и остали синови изгибоше му у тој битци, а он жестоко буде рањен. Да не би жив пао у непријатељске руке, он замоли

једног свог телохраниоца да га убије; но кад овај то не хте учинити, Саул сам прободе себе мачем, и ту из !,ахне. Становници вароши Јависа лепо сахране Саула и његове синове. Један војник јави Давиду о овој битци, и каже му да је својом руком убио Саула и то по његовој заповести, а да би га још боље уверио, преда му царски венац који је Саул на својој глави носио. Давид оплаче смрт Саулову и заповеди да се тај војник казни, како је смео подићи руку на божјег помазаника. Становницима Јависа даде велику награду и похвали их, што су тако лепо и свечано сахранили цара Саула. Царовање Давидово и Соломуново. — Деоба царства па две половине. — Пропаст и једног и другог царетва После смрти Саулове, племе Јудино избере себи за цара Давида. Јевостеј, син Саулов, помоћу војсковође Авенира, зацари се над осталих једанаест пдемена. Но Јоав, Давидов војсковођа, победи Авенира. Два војника, који су били уз Јевостоја, убију га и главу његову донесу Давиду, очекујући за то награду. Но Давид казни обојицу, а последњег из породице Јевостејеве — МемФИстеја — узме под своју заштиту. После тога постане цар над свима племенима израиљским. Давид освоји сионску тврдињу, назове је Јерусалим, и ту намести царску столицу. По његовој заповести, ту се пренесе и ковчег завета с великом свечаношћу. За тим подигне Давид за се царски двор, па смишљаше да и храм Богу начини. Но пророк Натан каже му, да њему није суђено да сагради храм, већ његову сину, и да ће Бог излити благослов на потомство његово. У неколико битака Давид победи Моавићане и Думајце и Амонићане. У свима овим биткама највише се одликовао војсковођа Јоав. Давид је учинио један велики преступ, за који је претрпео од Бога велику казну. Њему се веома допадне жена војника Урија, по имену Бирсавија. Он заповеди војсковођи Јоаву, да Урија у време битке ностави на таково место, где ће морати да погине. Урије заиста погине, и Давид се ожени његовом женом. Пророк Натан дође једном