Просветни гласник

222

ВАСПИТАЊЕ КАО НАУНА од ^ДхЛЕКСАНДРА јз!

ЗЕНА

(Наставак) Све ово, што смо до сада навели, само је ако ли ]е сложена набрајање и изложење иознатих иојава у осећањима. Сем тога, и то је иознато, да су јарост, ' напраситост и у опште све врсте експлозивних ! осећања слабост првих година живота, и да се то све с временом у доднијим годинама, кад и снага буде већа. савлада. Саобраћај и живот са другим људима чини, те се таки наступи контролишу и угушују, а сем тога и сам разум чини да се првобитне наклоности таким насту-

пима не поЈачаваЈу, те да не постану навика. У колико се таки настуии савлађују и угушују упливом с поља и помоћу добивених противнавика, које се сматрају као једаи део морал* ног образовања, ја сам обадва главна услова, помоћу којих се такав резултат постиже, изложио на другом месту. Они се састоје у врло сложеној иницијативи и непрекидном савлађивању самога себе. Кад се ова два услова имају на уму, онда је лако удесити и специјалне иримене за угушивање узбуђења разне врсте: страха, љутње. мржње, љубави. 8. Но главна ствар опет остаје у оним одношајима, који услед свога уплива, што га они имају на добро или рђаво владање људи, носе назив „морал". Ова класа, коју смо ми сад описали, има сасвим непосредан уплив на њега, док она прва класа утиче тек посредно. Али ако хоћемо да ову ствар из ближе размотримо, те да видимо у каком односу цела ова област стоји према моралном образовању, онда морамо сву област осећајних асоцијација у опште разгледати још с једне друге стране. Морални напредак састоји се очито у ојачавању тако назване моралне моћи или савести, подижући снагу њену (да се послужимо Бутлеровим изразом) на ниво свога права. Али да бисмо могли неку енергију смањити, ми морамо најпре знати, шта је и каква је она. Ако је проста, онда морамо њену нростоту одредити ;

онда морамо њене саставне делове показати, да би је могли одредити. Ова је страна овога питања особито јасно осветљена радовима Бентама и Џ. Миља о моралној култури, који су ово питање обрадили у са свим нротивном иравцу према старим назорима. Миљево схваћање моралности оснива се на теорији општег извођења, иа пошто је изнео ироцес моралног васпитања, он излаже и конзеквенције онаквог схваћања. Он узиаа све главне добродетељи појединце, на пример: „умереност стоји у неком односу према болу и пријатности. Цељ је, да се са сваким болом и сваком пријатношћу вежу они редови мисли, којима се целокуина сума задовољства што више умножи, а сума бола или ненриј атности умањи." Који тврде, да има нарочита морална моћ, изнели би један други пут, којим би се умереност изоштравала, али ја се у то овде нећу упуштати. Неосиорна је истина, да се метода за одржавање моралнога владања у човечанству састојала у казнама и наградама — болу и задовољству. Ова се метода у опште иоказала као најзгоднија за ову цељ; она упливише на све људе у опште. Није иотребан никакав особити духовни дар, па да се човек боји казни од старијих. По што по самој природи нашега организма ми избегавамо сваки бол, то ћемо се клонити и онога, који би нам донеле казне. За ово нам није потребно више васпитања, но што је нотребно да можемо избећи ону непријатност од хладноће, глади или умора. Они, који веле да има нека нарочита моћ, која је друго нешто, сем свију признатих делова духа — осећања, воље или интелекта не заступају по томе оно мишљење, по коме је савест само производ васпитања. Јер и без икаквог васпитања човек може бити у сваком односу и мишљењу моралан. Међу тим по теорији извођења савести, све оно што у савест спада,