Просветни гласник

ВАС11ИТАЊЕ К . џ своди се на једну или другу главну црту наше нрироде, а понајпре на вољу под упливом бола и задовољства, пријатности и неиријатности; а за тим на социјалне импулсе и импулсе симпатије. Заједничви уплив свију ових Фактора готово је свемоћан покретач за добро владање, а најјача сметња за рђаве ноступке онде , где цела снољна државна машинерија и ауторитет свој уплив врше. Нећу много иогрешити ако каж.ем, да седамдесет и нет процената целог моралног владања долази од уплива каштига и награда на вољу које у друштву постоје. И ако је доста опасно да се о теорији васпитања не отвори расира, која изгледа да би се могла обићи, опет ми изгледа да је потребно да ова површна објашњења учиним, како бих тада могао обратити пажњу на испитивање оеих асоцијација, у СФерама воље и осећања из којих је састављен добивени део наше моралне природе. Да васпитање има при томе врло значајног уплива, види се и из разлике која постоји између деце, која се напусте и не васпитају и оне која се брижљиво упућују и васпитају. Свакојако ова разлика значи нешто више него просто васпитање. Чим сеједан иут потпуно разумеју законске одредбе о казнама, изгледа да васпитање нема ништа више да чини за појачавање онога избегавања од казна. Исто тако и с друге стране ако нам какав поступак по самој природи својој обећава какву награду или добит, или ако је неки рад такав, да ми отуда имамо насигурно каку награду, онда није ни мало потребно какво упутство, па да човек може тежити и желети да је постигне. Свакојако има једна врло уочљива слабост, која уплив овога мотива често уништава, а то је она попустљивост према непосредном и јаком надражају. Васпитање би требало да ову слабост колико је могуће уклони, али оно то ретко врши. Васпитач, који би био у стању, да тој слабости у поиустљивости нрема извесним надражајима стане на пут или бар да је на најмању меру ограничи учинио би за морално владање, нешто што иде много даље него

о н а у к а 223

што се под правим моралним поправљањем обично разуме. Трудећи се, да овде забележим и изнесем главне основе осећајних асоцијација, којима се првобитни подстицаји за морално владање појачавају, згодно ће бити да уз то напоменем и растење непосредне и независне мржње нрема свему што се сматра и казни као неправо. Ова духовна диспозиција сачињава један део добро развијене свести. Она се може развити сама од себе под упливом друштвеног ауторитета или и потпомагањем, али може потпуно и изостати. Она је само једна наралела извиканоме грамжењу за новцем, ради самог новца, али оно се не развија тако лако, као ово друго. Пре свега за ово је главна ствар да се ауторитет не сматра као непријатељ, с којим се има посла и коме се покорава само онда, кад се то мора да чини. Баш на против, потребно је потпуно и искрено слагање са друштвеним поретком, као што и само друштво помоћу казна у овом праву упливише и тражи, да сваки тај поредак поштује. Али за то је потребно неко потпомагање у томе правцу добрим носгицајима, а после и развијена свест те да се може увидети да је такав поредак потребан и користан целоме друштву јер се њиме уклањају многа зла. Што ми мрзимо на сваки неморални иостуиак, без обзира на казну, коју такви ностунци повлаче, за собом и отправљамо своју дужност драговољно, а не из страха да не будемо кажњени све је то последица повољног ноложаја и ирилика у којима живимо у свету, а после то долази и од развијеније симпатије. Кад бисмо хтели изнети у колико учитељ може упливисати на напредак овоме нравцу онда би се морало још много којешта узети у обзир. У васпитању ми се сусрећемо на сваком кораку с утицајем мотива. Али теорија мотива јесте теорија чулног опажања, духовних покрета или узбуђења из воље, или другим речима: теорија мотива јесте психологија снага по њиховој сензитивној и активној страни, (Наставиће се).