Просветни гласник

V

242

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

ношћу, Еоја би се желела овде. Не мислим ту на слике и леноту слова, што се може ласно мењати и у штамии, но на бирање и удесност њину за оно што хоће да представе. Има слика, за које деца никако не би могла погодити шта је она, или би свако дете номислило и рекло нешто друго. Н. пр. стоји насликано дете. Иснод ње стоји : огњан. Слика треба да подсети и да каже оно што је доле написано. Иначе не би олакшала памћење слова и читање, и не би било „са слике на слова." А одкуда ће сад дете знати, да је то баш Огњан, те није друго које дете. А таквих слика има у нисда равно десет за мушку и седам осам за женску дед-у. Оваке пак слике овде треба одсудно избегавати, а бирати оне, код којих нема да се сумња о ономе што она каже и које по томе одма саме казују оно што је испод њих написано. Даље, писац је почео и хтео да изведе до краја, да свако слово изнесе на слиди каке ствари, која личи на то слово, н. нр. о из обруча, с из српа и т. д. И то може ићи донекле. Али да љ личи на љуљашЕу, њ на њушву, х на ханџаре, м на муњу и т. д. то је велико натезање. И за што ба .ш слово, симбол једнога гласа, да личи на део предмет какав, у коме је то слово само по случају и саставнк део његов ? Овде је доста да је слика доста одређена. да казује један Одређени иредмет чије се име ночиње оним словом које хоћемо да изнееемо. Даље, код сваке слике писад је стављао поред слова, које хоће да изнесе и она друга, која су потребна за ону реч, коју хоће да каже онај насликани предмет. Н. пр. одма у почетку код прве слике обруч, стоји поред о под заградом и бруч. А то је врло неудесно и недоследно оној основној метбди, по којој се и врши овај посао. Сем тога, ту долазе и она дугачка слова, која је писац оставио чак за други део. Писац је као да натрпао и сувише материјала за читање, а нигде не спомиње и не обележава шта да буде рукописно а шта штампано. А ако би било све штампано, или све рукоиисно, оно не би било добро. Ако пак узмемо, да рукописно буде само оно, што је писано црвеним мастилом, то би било веома не-

ловољно. Велико је питање педагошко: да ли деца да уче прво рукоиисна па онда штампана слова, или обрнуто. За данас пак, за најобичнију практику довољно би било поделити по пола од свакога и то мешовито, једна уз друга. А у овим радовима, пре читања, треба бити што штедљивији и с једнима и другима, али толико обилнији са сликама и символима. Треће, што мислим, да овакве мање радове, које би могли и нисЦи сами да издају, не би требало у оиште ни препоручивати министарству, па ма да су најбољи. Министарство има увек других послова на народноме образовању, а да се не упушта и књижарске и издавачке иослове. Друго би то било, ако би државна штампарија у иптересу своје касе хтела да се упусти у како предузеће и издавање нечега. Но она. би то могла да чини за извесне гране и можда много корисније на конкурсе. Министарству пак остало би, да потпомаже само већа научна. предузећа, где поједини радници научни не би били у стању да поднесу издатке око својих радова. Ове мање ствари пак потпомагало би довољно. ако би сваке године од бољих и најбољих радова ове врсте куповало по неколико стотина за раздавање деци о испитима, те тиме увећевало њихову читалачку публику. По томе дакле мишљења сам : да министарство не нрими овај рад на штампање, но да га врати његовоме иисцу на употребу. У прилогу нод •), враћам Главпом Просветном Савету овај рукопис. ј. ј \А иодраговић сушенат реадке београдске Усвајајући мишљење г. Миодраговића, савет је одлучио, да се рукопис г. Арсенијевића „Од слика на речи — Буквар" и „Читанчица доброј српчади" не ложе примити за школску потребу. IV Г. иредседник предлаже Савету, да се умолп г. Борислав ТодоровиК проФ. учит. школе, да дође на други састанак Савета, иочем ће се тада читати програм за предавање Физике и хемије у основној