Просветни гласник

0 В Е Ж Б А Њ У

змије па и <>д риба шарани још су по мадо епособни за учење. Дресирање бува је само привидно, је]> оне чине све под иенрестаним морањем. Непрегледна множина других животиња не показује на себи никакву сиособност за васпитање, јер га ни једна у своме кругу не потребује. ()но што ми зовемо инстинкат, нагон, довољно им је и јаче .је но све вежбање у виших животиња. Које би вежбање научило тице, да граде топлија гиезда, да сигурније ногоде пут на југ, пчеле, да граде своје геометријске фигуре, паукове, да своје механичке задатке решавају боље ? Инстинкат и промућурност допуњују се узајамно, али тако да с развиКем органским расте нромућурност. Те што више инстинкат заостаје, на толико вишем ступњу стоји живот органски и она јединица на којој се он јавља. Друго, и ако су ове поменуте животиње способне за навикавање и васнитање вежбањем, онет се оне саме пе васиитавају и не усавршавају, но се навикавају тек онда, кад их човек узме у своје руке. За то и животиње око њега у толико питомије и савршеније изгледају. у колико и он сам стоји на вишем сгупњу. Бише расе људске зацело би припитомиле оне лепе једнокопитаре зебру и квагу; у северној АФрици подивљао је на ново слон, што га је некада Ханибал водио преко Алпа. Остале бп дакле само одлике од нутритивнога и Формативнога дражења, што би их животиње у дивљем стању задобијале и преносиле наслеђем на своје иотомство, те се тако кроз неколико генерација усавршавале. Али, треће, изгледа као да и ово не стоји. Толиким се псима одсече реи и уши, на се реп и уши опет јављају у сваке генерације. Обрезивање, што га раса семитска врши на својој мушкој деци од

пре толико хиљада година оставила је на њој тако исто мало трага, као и повреде, које се чине на мајкама целога света, те да постану то. Па кад тако вештачке новреде нису наследне, како онда можемо узети, да се оне вештачке измене, које се вежбањем стеку, нреносе јајетом и семеном на потомство ? Овим разлозима могу се ставити на сусрет ове чињенице. И ако се вештачка онакарађивања тела с поља не наслеђују, опет ми видимо непоречно, да се унутарње измене наслеђују са свим сигурно, као што је силество наследних болести. Наука о болестима ћеличним доказала је, да се болести ткива најстрашније као и најблаже, крећу у једноме извесноме типу. По томе изгледа јасна она разлика која ностоји измеђ вештачкога онакарађивања и опадања какога органа неунотребом, и за што у питомих зечева ушни миншћи слабе и уши висе, и за што у животиња, што живе под земљом и но рупама кржљаве очи и вид. Па кад се могу у једноме типу иреносити у наслеђе ове особине, које с§ стеку неупотребом п невежбањем, за што се онда не би могле наслеђивати и оне особиие, које се задобију употребом и вежбањем ? Најбољи пример за ово чини се да имамо на тицама оних земаља, што су до скора биле ненасељене. Кад су људи нрви иут отишли на те земље, могли су их ватати рукама као год камење. С даљим становањем с људима оне су ностајале све нлашљивије и те су се измене, што су настајале услед тога у централној нерваној системи, преносиле и на потомство те јачале и ојачале до данашње плашљивости дивљих тица. Јесте да се животиње у дивљини не натерују на одређене неке радње што се понављају ненрестано, као под човечијом руком ; али ипак глад, љубав, неприја-