Просветни гласник

44

О В Е Ж

Б А Њ У

се машине усавршавају тиме, што се временом угладе све неравноће вшних делова, тако да им је кретање лакше и равномерније. А пошто се временом, употребом изеду и угладе, то и оне имају своју старост и своје развиће, доба цветања и доба распада; те је Тгце говорио о своме сату као о живоме створењу с пролазношћу временом. Да се ово олакшавање покрета молекиларних у ћелијцама ганглијским боље разуме, наводи се обично и то, како глас у исвиране виолиие бива све звучпији и бољи, а каучук, кад се чешће не растеже. постане нерастеглшв и крт. А у целоме овоме упоређењу најважније је то, што видимо, да ово није никако упоређење. Оно нам најјасније иоказује, како смо ми немоћни да уђемо с разумевањем и увиђавношћу у оваке тајне. Једну особиту врсту вежбања централне нерване системе, која понова показује јасно значај мишићнога вежбања, саонштио нам је Фехнер. Одојерова метода за учење писања састоји се у томе, да ђак дваестипу пута иером пише једно за другим по илајвазу, п да се рука сваки пут враћа у виду лука из иочетка, отпочињујући оно исто. А Хајнрих Вебер је приметио на својој деци, да с десном руком и лева научи нешто да пише. Но не знамо, како се десна страна мозга развије, кад се лева рука не креће. Али, разумели ми или не разумели како, тек човек мож,е да се вежба и да се вежбањем усавршава. Његови мишићи постају вежбањем јачи и издржљивији, кожа, му се оружа свакојаким израштајима иротиву спољ>них надражаја, удови му постају окретнији, а жлезде издашније. Централна система нервана, мозак, осиособљава му се за најзаплетеније послове; оно му јача чула, и преко њих и дух му добија снагу, брзину и лакост своју.

Сад, враћајући се на оио, одакле смо и започели, запитајмо се: Зар није ово један начин, између многих других, и може бити најзгоднији и најсигурнији, да се животињски створови и цео живот животињски усавршава сам ? Као што се односе иоједини делићи какога кристала према кристалу, и као што се односе поједине ћелијце једнога организма према самоме томе организму, тако се исто односе и поједини живи створови према целини органској т. ј. особине и живот целине њине јесу особине и живот појединих делова њиних. Па кад се поједини животи, иоједини организми усавршавајУ вежбањем, зар то не казује, да се и целина органскога живота на земљи може усавршавати ? И ако на први поглед ово изглода јасно, опет оно, кад се дубље загледа., наилази на велике тешкоће. Прво, за вежбање су способне само веће и савршепије лшвотиње, т. ј. само се оне вежбањем усавршавају. После коња и пса, животиња, које су се с човеком рашириле највише, најспособнији је за навикавање и васнитање слои. После дужега занимања с мајмунима на лађи ^Рурик" Шамисо је рекао о њима — као Калдерон о магарцима — „они су скоро људи"; и вели да би се они могли научити на свашта, кад им не би не достајала само једна особина, особина коју је Њутон сматрао да је то исто што и ђеније> а то је: издржљивост. Зверови сви, изузевши само једнога (ТеПн јића1а), пока-. зу.ју малу способност за васпитање. Тако и преживари и глодари, и ако Фрич држи питоме волове на Капу за паметпије од коња, и ако се у Бразилији и Тибету овце унотребљавају за ношење терета. Међ тицама стоје панагаји, чворци и канаринке; од грабљивица долази соко, као ГеПз јића!а међ зверовима. Камелеони?