Просветни гласник

К А Р Д

О К Е Р

сам само помислио да имам сасвим нове предмете на којима и сам могу да радим! Сви столови, ормани и нрозори беху у моме стану претрпани разном стакларијом и справама за експериментисање. Радио сам с таком вољом све ове предмете, као да је у њима лежао спас света. И ученици су ми тако заволели предмете, да су и сами код куће нравили све опите. Приликом испита ученици су ми иоказали таке резултате, да су мене одмах поставили за иншпектора завода. У Рули сам постигао што сам могао у њој постићи. Но, на жалост, мене то скупо стаде. Великим пренапрезањем ја добијем таку раздражљивост живчану, да се озбиљно разболех. Али ми мир, одмор, шетње по чисгом ваздуху околних брда и купатила помогоше, те брзо поврнем своје разрушено здравље п наставим своје послове. У то време био сам дошао до тога, да завидим људима који су своју спрему доиели с универзитета. Ја се стадох нремишљати озбаљно да идем на универзитет и само ме моје породичне околности одвратише од овога. Остах да и даље сам течем даља зпања, која ми беху потребна. У лето 1858 године мепе постави мннистарство за управника школа у Валтерсхаузену. Глас о томе беше изненадио и самога мене. У Рули ми беше тако пријатно, да је мени жао било да је оставим. Кад чуше у томе месту да сам ја постављен, начинили беху праву узбуну. Само глас: да је мени само 29 година и да нисам богослов, беше кадар да произведе толику узрујаност. Они управише на министарство молбу, да опозове ово постављење. Кад дознадох и ја за то, замолим министарство да ме врати у Рулу. Но моје питање поста сад начелно питање. Министарство аримора и мене и њих на своју прву одлуку. Онда сам најбоље познао каки су људи ... Да нонрнчам само ову епизоду из мога школскога живота. Ја сам страшно био осетљив спрам сиромаха. За то ме беху и изабрали за директора завода за старање о сиротињи. Са жељом да савесно вршим ову повереиу ми дужност, бех ставио у принцип: да дајем само онима, који су слаби и неснособни за рад, а свима здравима да не дам, но да им нађем рада. Оваким ноступањем бех успео, да скоро не стаде просјачења У вароши. Један пут дође један човек к мени

и потражи помоћ. Ја видим да је здрав, па му пе даднем и разложим му којима ми дајемо. Па му кажем да иде да тражи рада. Он се избечи на мене с правим пијаничким и зликовачким погледом, па рече: „Кад ћу радити, онда ми не требате ви!" и оде, додајући: „Осветииу се јавама!" На неколико дана за тим син овога човека истуче сасвим ни за шта једно дете. Пошто је добио заслужену казну, ишао је још четрнаест дана у школу, па се разболи. Он се беше купао загрејан, па навукао врућицу. У школи сам га водио као болеснога, и таман мишљах да га обиђем, чујем, да његов отац иде од куће до куће и разноси глас, да је његев син болестан услед моје казне. За тим чу се даје дете умрло. Ја дознам, да отац му сада купи милостињу да секцира свога сина и докаже, да је умр'о услед удараца! И беше скупио већ око 20 талира, и сви беху одвећ радознали за резултат секције. Непријатељи су ме грдили и светили ми се; прнјатељи ме жаљаху; моји плакаху. Сутра дан се већ знало, да је дете живо, н да је отац само хтео да ме занлаши и да излаже милостињу. До овога часа нисам могао замислити и веровати да има и оваких људи. 4. Априла 1859 године дођем у Валтерсхаузен. Време беше мутно и ладно. Такав беше и мој дочек. Прилике беху врло неповољне. Учитељи немађаху сталну плату, но родитељи даваху колико је ко хтео. Ако је само било чије дете кажњено, учитељ не би добио од тога ништа. Деца беху у школи подељена по богаштини и занимању њиових родитеља и но томе колико ко нлаћа. Тешко беше ономе, ко би се усудио да дарне у ове уредбе! У школи никаких наставних срестава. У најстаријим разредима беше деце, која не знађаху добро ни да читају ни да ппшу. Моја прва брига беше, да са свима наставницима заједно порадим да се овоме помогне. Наставници ме предусретоше врло љубазно, и ако их је било, који су два пут били старији од мене. Како је буру нроизвело код богаташке класе а каку радост код сиромашније кад им укинусмо све сталешке привилегије у школи на уредисмо децу само но узрасту и вредноћи! Али и сиромашнијима би ова радост за мало. Њиова су деца посећавала школу врло неуредно. По настојавању моме