Просветни гласник

РЕД КОЈИМ ИДУ ИАУКЕ И БЕШТИНЕ ЈЕДНА ЗЛ ДРУГОМ

;7б

унутрашњим, који утичу да он буде оваки иди онаки, те да на тај начин изнесем неко друго своја „треба". У кодико ће нак тај мој нови ред бити сагдасан са оним што постоји у ирактици, иди се не сдожити и оступити од н>ега 5 то ћемо видети из самога овога издагања даље 5 Још једно треће одређење. И ако се чини да је питање довољно јасно, опет се може ноставити овака двоумнца. Кад се веди : Којим редом науке иду по шкодама, онда да ди се реч „наука" мисди само у научном фидософском смисду, иди у ономе обичноме, где се мисди све оно што се по шкодама учп ? Да ди дакде да се говори о реду, којим да иду по шкодама само праве, егзактне науке, иди све што се учи ио школама у оиште, па макар то и не одговарадо строго научноме нојму науке? II ако би оно прво бидо питање по себи Добро, краће и дакше, опет би оно чини ми се бидо непотпуно и дежадо изван предмета из кога је тема ностављена. То би више бида једна научна расправа, психодошка иди фидосоФска, него педагошка. Педагогија мора да обухвати све шкоде и све што додазн у њих, па макар то и не одговарадо појму науке у Философскоме смисду. С тога ја морам осдабити онај израз „науке" у горњем питању и узети га у оном обичнијем смисду. Говорићу о свему што се учи по снима шкодама, од најнижих до највиших, пди уираво од рођења и првих радња чудних, на до ФидосоФије, где се све науке сустижу, и о реду, којим се врши цео развитак човеков, и, по томе, којиш треба да мде и оно, што ми уносимо у шкоду за оно наше намерно утицање на овај развитак. Јер, тек тако држим, да ће тема бити потнуна, и да ће расправа имати више научноиедагошкога значаја. Иошто сам тако одредио круг свога посда и смисао теме како сам је ја схватио, нрећи ћу на издагање њено.

Нема сумње да кључ за решење горњега нитања имамо у науцн о развићу човековога духа. За тим додазе у обзир месне нридике и потребе човековога живота. Нама ће све ово троје ићи заједно, у једноме реду. Да загдедамо у кратко ток онога нрвога, те да видимо шта ћемо отуда извести.

Психодогија је скоро на чисто данас с тиме, шта човек доноси собом па свет и шта посде задобија. Она зна, да се човек не рађа ни с каквим готовим идејама, преставама и нојмовима. Он доноси само склоност или снособност (Ап1а$е) да их развије. Она је само као унутарњн нагон или инстинкат да се оне развију. Развитак пак овај врши се тек утицајем спољнога света, радњом чулном и мождапом. Ди видимо како се он врши у целини. Снољни утицаји иди утисци, и унутарњи, производе на нашем теду или у нашим чулима осећања која се зову чулни осећаји, и који се у центрадној нерваној снстеми сустижу. Она се ту задржавају иди памте. Како то бива, ми не знамо, (и Психологија мучно да ће то икада и знати), али Факат је, да сваки спољни утицај производи неку измену у можданој маси и оставља, тако, неки траг од себе. Од тога се образују она ун\тарња центрадна осећања што се зову иреставе. Преставе су дакде обновљено оно осећање пређашње од центра периФернји, од мозга чулима, од душе спољашности, или, као што Херберт Спенсер веди, идеадни надражаји. II нема сумње, да Психологија управо одатле почиње, и да су то основице њене. Оно нред тим више је нредмет Физиологије, без које Психологија не може. Од ових централних осећања или идеадних надражаја развијају се посде друга, која су мешавина од ових. По закону асимилације, не само да се једнаке нреставе спајају у једно, него и оно што је једнако у неједнаких или сличних. Ту дух наш отпочиње већ прве своје операције и образује иојм;ве. За појмовима одмах, и с њима уноредо, долазе оне духовне радње, што се зову расуци , а за њима закључци. И од ових елемената духовних : престава, иојмова, расудака и закључака, зида се цела наша интедектуална или духовна зграда. По томе дакле цела је наша интелектуадна зграда постала из емпирије, из спољнога света или из искуства. Још је славни енглески философ претнрошлога века Љке рекао врло лепо: „ШШ1 ев! т т^еПесШ циос! поп ПхегН 1п зепзи". Све је дакле, иди оно задобивено из искуства, иди комбинација његова. Та и саме оие урођене способности иди скдоности, моћи, опет су у крајњој дистан-